Када је прије пар година на Јахорини снимана популарна емисија „Шареница“, коју недјељом ујутро гледа цијела Србија и Српска, уздао сам се у музичког уредника РТС-а, да ће сем кола коначно бити и једна гусларска пјесма, јер су гусле и коло заштићена културна баштина српског народа.
Фото: С. Ковачевић
Иде емисија, коло уљепшава неколико пута Јахорину и „Шареницу“, а гусле опет заборављене... И још севдалинка, „Звјезда тјера Мјесеца“. Пјева Ибро, потпуно отворио уста и срце како то само знају врсни извођачи севдалинке и баш, по баксузлуку, упаде му пчела у грло и уједе га.
Закашља се, усред пјесме. Једва га у хитној спасише. Мало ми жао Ибре, али ми баш драго због уредника РТС-а и свих Срба који се стиде гусала. На ту тему сјетих се једне наше културне размјене са Херцег Новим и пријатног изненађења на Лаловини изнад Мељина. Ту нашу културну размјену је започео глумац Жељко Вавић са својом дјечијом предством „Зубобоља“ коју су наша дјеца изузетно прихваћала и памтила.
Након наступа у Институту „Симо Милошевић“ и у кући Андрића, дјевојке из „Јаворине“ моле да иду на плажу, а наш домаћин, Оља, изузетно способна организаторка, књижевница и инжењерка, инсисистира да нам покаже Херцегновљанску историју и културну баштину, коју је започео оснивач Твртко Котроманић.
Фото: С. Ковачевић
Сви волимо тај град скалина и сунца, али, углавном, као и "Јаворинке" журимо ка обали и плажи, да се испечемо и осолимо. Послије обиласка Канли куле, Шпањоле, Руске цркве, Манастира Савине, долазимо у атеље скулптора Косте Килибарде, изузетног самоуког вајара, који од ауспуха, направи птицу, од бицикла јарца, од опруга Швабу, од лимене канте Црногорку у сукњи.
Изузетну умјетничку имагинацију посебно изражава у фигурама од дрвета. Каже да нема једно плућно крило (рак) и не зна колико ће још, али је веселији и позитивнији од свих нас. Србује, не воли Ђукановића: "Могу ја да речем да је лопов, ја сам им зет".
Фото: С. Ковачевић
Супруга Нада, дјевојачки Ђукановићка, се смије. Направила и сипа домаћу кафу као да смо им род рођени. Коста доноси гусле и показује их, гуди, уз питање и моје изненађење: "Шта ради Коста Плакаловић? Био сам код њега на Вучијој Луци, неколико пута на слави. Поздрави ми Косту."
Невјероватан је осјећај да те, усред Боке Которске, гдје су владали Млечани, Шпанци, Турци, Руси, гдје људи имају специфичан говор, пун италијанизама, који често не разумијемо, угости велики умјетник, који ме подсјећа на мог оца и ликом, и фигуром, и енергијом, и љубављу према древним српским гуслама. Сјећам се како су отац и мајка недјељом ујутро слушали радио емисију „Гусларско јутро“, а отац је у епсколирским расплетима плакао, посебно кад би гуслао тада популарни Перовић.
И мене је, за једном гусларском вечером, гануо Бошко Вујачић са пјесмом „Разбоље се Војвода дојчиле у Солуну граду бијеломе...“ коју сам научио од мајке још прије поласка у школу. Љепше су те опуштене гусларске вечери од концерата. Гусле су нас задајале. А и српска народна поезија и сада необично тумачи и памти живот српског народа од куле Јанковића Стојана, преко Скадра на Бојани, до Солона града бијелога.
Фото: С. Ковачевић
Коста Килибарда, умјетник који је излагао своје скулптуре широм свијета и добијао изузетне награде, је нажалост домало умро (2009.), а ја сам потпуно заборавио да поздравим нашег гуслара Косту јер га нисам баш ни сретао. До неки дан.
Излази (Коста Плакаловић) из фризерског салона. Ништа му не могу године. Затегнут, усправан, руменог препланулог лица, бијеле таласасте косе. Подсјећа ме на римске војсковође.
"Знам, да је умро (Килибарда), човјече... Био те 2009. на гробљу... Оставио опоруку да му ја гуслам на сахрани. Слобо, како ми је тада било тешко".
Српско коло и српске гусле ипак, преко Вука Караџића и свјетске културне баштине и даље спајају "расејани" српски народ.
Не волим баш путовања, нарочито, она дужа, али пуно волим наш Херцег Нови. Да се може сваки викенд бих отишао до тог града на топлом камену, нарочито овако с прољећа, када сњегови с Јахорине не дају прољећу прије маја.
Пише: Слобо Ковачевић
