Приликом јучерашње посјете Источном Сарајеву, премијер Републике Српске, Радован Вишковић, изјавио је да је са в.д. директором Болнице "Србија", Небојшом Шешлијом, договорио да Влада Републике Српске изнађе додатна средства како би ова здравствена установа "могла да пензионише одређени број радника, а да на њихово мјесто буду примљени нови радници здравствене струке".

Шешлија је, изјавом за медије, појаснио да ће се обећаним средствима платити доприноси радницима који имају више од 40 година стажа, али немају 65 година живота и желе да иду у пензију.

Вијест која је у дијелу медија представљена као успјех Владе Републике Српске и менаџмента Болнице "Србија", изазива забринутост код јавности и наводи на питање да ли смо, као друштво, дотакли цивилизацијско дно, гдје испуњавање законских обавеза у погледу уплате доприноса за здравствено и пензионо осигурање власт приказује као успјех?

Јавности ради, потребно је истаћи да Болница "Србија", као ни било који други послодавац, не може самоиницијативно и једнострано, било ког радника "пензионисати" јер има више од 40 година радног стажа, уколико радник нема 65 година живота.

Према ријечима менаџмента Болнице "Србија" закључујемо да је један број радника који имају више од 40 година стажа, али не и 65 година живота, ипак изразио жељу за споразумним раскидом уговора о раду ради одласка у пензију, али им је то право ускраћено због чињенице да им нису уплаћени доприноси за пензионо осигурање.

Занимљиво је да ово није само повреда права из радног односа радника у здравственом сектору, које је власт називала херојима током пандемије коронавируса, него је Кривични законик ово чак окарактерисао као кривично дјело, јер је чланом 212. прописао да ће се новчаном казном или казном затвора до једне године казнити онај ко се свјесно не придржава закона или других прописа о социјалном осигурању и тиме ускрати или ограничи неком лицу право које му припада.

Остављамо читаоцима на процјену да ли се ради о гесту вриједном хвале или о јавном признању кривичног дјела од стране одговорних лица.

Коначно, намеће се питање какву поруку власт шаље приватним послодавцима и гдје црпи легитимитет за инсистирање да ти послодавци редовно измирују своје обавезе по основу пензионог и здравственог осигурања, уколико иста та власт, чак и за раднике у здравственом сектору, не уплаћује исте те обавезе?