Невенка Клепић Хаџибашиоглу, сарајевски илегалац у Другом свјетском рату, инжењер, хуманитарац, жена великог срца напустила нас је јуче у 92. години, саопштено је из Болнице “Србија”.

Невенка Клепић Хаџибашиоглу рођена је 5.10.1930. године у Сарајеву, преминула је након краће болести у Истанбулу.

У другом свјетском рату цијела њена породица била је ангажована у илегалној борби против окупатора, па и она као десетогодишња дјевојчица дотурала је торбе бомби поред фашистичких рампи до илегалних праваца у подручју Осијека и Нахорева, које су држали њена браћа Бранислав (1923-1943) и Борислав (1924-1943).

Сестра и отац су преживјели гестаповске затворе, она је била један од свједока тог ужасног времена за сарајлије.

Након завршетка рата, у Загребу је завршила грађевинску школу и убрзо се као бунтовник отиснула пут Европе незадовољна животом у тадашњем режиму.

Била је у Италији, Њемачкој, након чега се задржала више од деценије у Паризу гдје је радила као грађевински стручњак у“ Хидроградњи“.

Удала се за истакнутог истанбулског новинара те се 1961. године преселила у Истанбул гдје покреће успјешан кројачки посао.

Посљедњи, грађански рат је дочекала у Сарајеву гдје је проживјела голготу и једва спасила голи живот. Сарајево, свој родни град вољела је свим срцем и душом, али је имала обичај рећи да то више није оно њено Сарајево.

Красиле су је скромност, огромно животно искуство и мудрост које су изњедриле њене позне године. Било је задовољство водити разговоре с њом. Изнад свега, била је препуна практичних савјета и јасних развојних визија, усправна као свијећа, несаломиве физичке снаге и интелекта, космополита, полиглота.

Говорила је течно три језика, живјела је у три града, Паризу, Истанбулу и Сарајеву. Два пута годишње боравила је у родном Сарајеву чувајући успомену на родитеље, браћу, њихове хумке, чувала је и родитељски стан у центру Сарајева. Чувала је све од заборава, а свјесна да једног дана неће имати ко да обиђе гробове браће и родитеља.

Дубоко разочарана у данашње Сарајево жељела је да донира новац у Источно Сарајево, наводећи низ идеја шта би све могло да се сагради у том граду, што би његовим становницима било од користи и помоћи, али са намјером да то посвети својој мајци.

Ујединивши своју практичност, визију развоја и фобију од заборава, одлучила је да кроз донације Болници „Србија“ грађанима Источног Сарајева пружи нешто корисно, те је изградила објекат и донирала барокомору и апарат за остеопорозу. Основан је Центар за оксигенотерапију у помен њене браће и Кабинет за остеопорозу у помен мајке Јулке (1903-1980).

Вриједност донације је преко 400.000 КМ, а жељела је поклонити још једну барокомору увидјевши да постоји потреба за истом. Планирала је и адаптацију неке од постојећих старих зграда у сврху оснивања центра за „трећу доб“.

Идеје у погледу даљег улагања и развоја Болнице „Србија“ осујетио је њен завршетак живота.