"Задивићемо светске колуте, богове силне, камоли људе, звездама ћемо померит путе, сунцима засут сељенске студе, да у све куте зоре заруде, да од милине дуси полуде”, стихови су пјесме “Santa Maria della Salute” којима је Лаза Костић српску књижевност винуо на висине подаривши јој најљепше странице.
Лаза Костић, једна од најнеобичнијих, најистакнутијих и најобразованијих личности српске књижевности и културе 19. вијека, преминуо је прије 110 година.
О његовом животу и стваралаштву, раскиду пријатељства са Јованом Јовановићем Змајем и мистификованој љубави са Ленком Дунђерски за “Глас Српске” говорио је професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља, који је истакао да је Лаза Костић сматрао да је љепота најзначајнији принцип људске егзистенције, а начело укрштања супротности творачки принцип умјетничког стваралаштва.
- Исидора Секулић је за Костића написала да је скроз наскроз дијалектички дух. Не заборавимо, на трагу ове тачне опсервације, да је сва своја дискурзивна дјела написао у форми дијалога. Много тога је особено код Костића, био је особен и његовао своју особеност, до мјере да је провоцирао своје савременике, нарочито неприкосновене књижевне арбитре с краја 19. и почетка 20. вијека Богдана Поповића, Љубомира Недића и Јована Скерлића - истакао је Певуља.
Објаснио је да поезију Лазе Костића одликују неуобичајене слике, неологизми, каламбури, парадокси, сасвим особени видови метафоризације и алегоризације.
- Пјесма “Santa Maria della Salute” једна је од двије најљепше љубавне пјесме српске поезије. Придружујем јој још Његошеву “Ноћ скупљу вијека”. Ријеч је о чудесним остварењима. Ова пјесма се Костићу догодила, дошла из прошлости, да залијечи све ране и да га сврста у највеће пјеснике српскога језика, да тај језик пјеснички посвети - навео је Певуља.
Истакао је да је пјесма чудесна својом класицистичком строгом организацијом, дисциплином неуобичајеном за једног романтичара.
- Чудесна је спајањем неспојивог, мноштвом мотива, моћним синкретизмом више стилских формација и пјесничких жанрова, атмосфером, снагом свога рефрена, покајничким односом према Богомајци, те финалним завршетком какав се не може упоредити ни са једном пјесмом испјеваном на српском језику. Затим, укидањем временских граница, граница између свјетова, између сна и јаве, срца и разума - образложио је Певуља.
Истакао је да је уз све то, она, како је написао знаменити костићевац, умни Милан Кашанин, симфонија.
На помен Лазе Костића и пјесме “Santa Maria della Salute” многи помисле на пјесникову неостварену љубав са Ленком Дунђерски, о којој су се деценијама испредале приче. О великом српском пјеснику и младој Ленки 2016. године снимљен је филм “Santa Maria della Salute”, у режији Здравка Шотре.
Према ријечима професора Певуље, прича између Лазе Костића и Ленке Дунђерски је мистификована, пренаглашена и дат јој је значај који нема упоришта у стварности.
- Он је предимензиониран и у филму који помињете, иначе прилично симпатичном, али у знатној мјери и нетачном, са једном укупном сликом којом се изневјеравају факта. Љепота Ленке Дунђерски и њена прерана смрт утицале су на Костића да у своју најгласовитију пјесму уплете два класична романтичарска мотива: мотив идеалне драге и мотив мртве драге! Дакле, ријеч је о пјесниковој имагинацији, стваралачкој креацији, која је своје импулсе добила можда у стварности, у конкретној жени, али вила из знамените пјесме свакако није Ленка Дунђерски - истиче Певуља.
Нагласио је да је познато да је пјесник у једном писму Николи Тесли предлагао великом научнику да се ожени заносном љепотицом.
- Свијет умјетничких дјела не треба поистовјећивати са стварношћу, са импулсима којима је он подстакнут, јер западамо у бројне опасности и интерпретативне произвољности. Да је у поменутом односу било нечег необичног, код Костића је изгледа немогућно без необичности, свједочи и његов дневник вођен на француском језику, који је превео Милан Кашанин - казао је Певуља.
Истакао је да је Костић специфичан и по томе што је написао књигу од пет стотина страница о своме пријатељу, чувеном пјеснику Јовану Јовановићу Змају.
- У тој обимној студији, која се најчешће помиње под скраћеним називом као “Књига о Змају”, Костић је извршио подјелу Змајевих пјесама на оне које су аутентичне и које је испјевао даровити и танани лирик, и оне које је испјевао Змај, које су усиљене и умјетнички неувјерљиве. Тај његов суд о дотадашњем пријатељу, оспорен у вријеме појаве ове књиге, до данас се одржао, јер се испоставило да је Костић у процјени Змаја као пјесника углавном био у праву - рекао је Певуља.
Објаснио је да је, нажалост, ова књига означила крај једног вишедеценијског искреног пријатељства између два велика српска пјесника.
- Змај је одговорио Костићу писмом које се завршава сљедећим ријечима: “Срам те било, бедниче један бедни!” - испричао је Певуља.
Како је казао, многострук је значај Лазе Костића за српску књижевност, а његов књижевно-историјски статус у оквирима националне литературе један од најзанимљивијих.
Лаза Костић је оставио богату преписку иза себе, која још увијек није у цјелости публикована, а живо је учествовао у јавном и политичком животу свога времена.
Посебност
Певуља је нагласио да је Лаза Костић у свијести нашег народа остао упамћен као велики пјесник из епохе романтизма.
- Костић није био само пјесник, и по томе се он много разликује од својих романтичарских певидругова. Био је аутор цијењених романтичарских трагедија “Максима Црнојевића”, “Ускокове љубе” и “Пере Сегединца”. Био је први преводилац Шекспира у српској култури, организатор прославе тристогодишњице рођења великог трагичара, прве велике културне манифестације код Срба у 19. вијеку. Преводио је “Илијаду”, био изузетан познавалац хеленске традиције, аутор филозофских, естетичких и књижевно-критичких текстова, зналац бројних језика - навео је Певуља и додао да је поред свега тога био и новинар, позоришни критичар.
