Сви смо некада чули причу о неком чуду. Дешавају се...

Данашња прича је о једном Божијем чуду, тачније ово је истинита прича о чудним путевима Господњим, о снази молитве и милости Светог Василија Острошког.

Прије двије године портал "Деспотовина" је писао о Синиши Лопатићу, момку из Братунца који је кренуо пјешке пут Острога да се помоли моштима Светог Василија. Синиша је човјек који је рођен и одрастао у Братунцу. Као и свако од нас, имао је успоне и падове у животу. Када се чинило да ће пад који је доживио бити фаталан по њега, снагом вјере и молитве, посвећењем цијелог свог бића Богу и вјери православној, Синиша је васкрсао. Он је данас породичан човјек, тренер нашег боксерског клуба, радо виђен суграђанин...

Али да се вратимо на почетак ове наше приче, тачније двије године уназад. Као што смо рекли, Синиша је 2019. године кренуо пјешке на пут до манастира Острог. На том путовању придружио му се још један момак из Чачка по имену Славен Турунташ, а који је некада живио у Братунцу. Заједно, ходајући ка свом циљу, водили су битку са собом и својим демонима. Молитве које су читали биле су једино њихово оружје и снага која их је водила. Народ који би их успут сретао реаговао би на различите начине. Неко би им нудио помоћ, а неко би им добацивао, ругао се, смијао... Ништа необично за људе. На крају једног од шест дана хода, уморни и исцрпљени сјели су на паркинг у близини Ужица да мало одморе и нађу погодно мјесто гдје би могли преспавати. Тада им је за око запао изузетно крупан човјек, не баш пријатног изгледа, који их је посматрао пријеким погледом. У једном тренутку, кренуо је ка њима. Кроз главу ми је свашта пролазило – рече Синиша.

- Момци, ко сте ви? Гдје идете? – упитао је.

- Идемо под Острог – одговорих му.

У том тренутку његово лице поприми блажен изглед и он се без ријечи окрену и оде.

Ујутро, Славен и ја смо наставили путовање. Након можда два дана, у близини граничног прелаза са Црном Гором испред нас се попријечи аутомобил и из њега изађе исти онај човјек који их је срео на паркингу у Ужицу. Прође иза аута, отвори гепек и из њега извади двије кесе пуне хране.

- Ово је за вас, момци!

Не стигосмо ни да се достојно захвалимо, а незнанац сједе у ауто и оде.

Размишљали смо успут о њему. Ко је, шта ради, зашто је такав...?

И онда поново сусрет са њим. Овај пут са њим је била и једна жена. Стигли су нас аутом негдје у Црној Гори и замолили да нас повезу пар километара до неког ресторана гдје бисмо се могли упознати и испричати. Славен и ја на то нисмо могли пристати јер смо до Острога кренули пјешке и од тог циља нисмо жељели одустати. Онда су предложили да ту направимо малу паузу и да сједнемо у хлад испод једног дрвета. Тако смо и урадили.

Овај пут, сазнали смо ко је тај човјек. Био је то Јагош Пивљанин, полицајац из Сутомора, а жена са њим је била његова супруга Оливера. Како је разговор одмицао, Јагош је био све опуштенији али и примјетно емотивно узбуђен. У једном тренутку човјек се само сломио. Почео је плакати као мало дијете. Тада нам је испричао да он и супруга живе заједно већ петнаест година и да не могу имати дјеце. Покушавали су неколико пута вјештачку оплодњу али није било жељених резултата.

Када видите тако огромног човјека да плаче као дијете, када видите ту беспомоћност и болан вапај, сломите се и ви. Погледао сам у Славена... плакао је скоро као Јагош.

- Момци, можемо ли вас замолити за једну услугу – упита Јагош.

- Реците. Како вам ми можемо помоћи?

- Можете ли се помолити за нас двоје Светом Василију Острошком? Можете ли молити да нам да пород?

Боже - помислио сам у себи, наравно да то можемо.

- Хоћемо, брате наш. Обећавамо!

И заиста, остатак пута Славен и ја смо читајући молитве спомињали брата Јагоша и молили се Богу, а и Светом Василију под Острогом, да услиши наше молитве и молитве Јагоша и његове супруге.

Три – четири мјесеца након повратка са Острога звони ми телефон.

Јагош!

Синиша, брате... Зовем да ти кажем да је моја супруга трудна! Породиће се у јуну сљедеће године. Носи близанце!

- Слава и милост Светом Василију. Понављао сам непрестано!

А онда, наставак ове приче добија чудан ток. Термин за порођај Јагошеве супруге је био у јуну, али она изненада добија болове у ноћи између 11. и 12. маја и на празник Светог Василија Острошког на свијет доноси близанце, сина и кћерку!

Јагош и његова супруга нису имали дилему. Крштени кумови њихове дјеце Василија и Богдане биће Синиша и Славен. Крштење је обављено прије шест дана у Цркви Свете Петке у Сутомору. Пријатељство рођено на једном молитвеном путовању претворило се у најљепшу могућу причу.

И ако сте помислили да је ово крај, преварили сте се.

Разговарајући о овом догађају са Синишом сазнајем сљедеће. Тачно двије године касније од сусрета са Јагошем и његовом супругом под хладом дрвета у Црној Гори, тачније истог датума, Синиша и његова супруга сазнају да је она трудна и да носи близанце.

Ето, ви сад процијените да ли је све ово само пука случајност или Божија воља и сила.

Пише : Ацо Ћирковић