Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су наџивјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Академик Петар Мандић – утемељивач савремене педагогије 

Историју српске педагошке науке у другој половини двадесетог вијека немогуће је писати без академика проф. др Петра Мандића.

Рођен је 1928. године у Влаховљу код Калиновика, у Херцеговини, крају који је изњедрио бројне просвјетне раднике и интелектуалце. Основну школу завршио је у Калиновику, нижу гимназију у Фочи, а Учитељску школу у Сарајеву. Већ у најранијим годинама показао је изузетно интересовање за просвјету и васпитање, што га је одвело на студије педагогије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, гдје је дипломирао 1958. године.

Само три године касније, 1961. године, на истом факултету одбранио је докторску дисертацију „Морални самонадзор као проблем моралног васпитања школске младежи“, која је означила почетак његовог вишедеценијског научног бављења моралним васпитањем. Истражујући како се код младих развијају моралне вриједности, одговорност и самоконтрола, поставио је темеље бројним каснијим истраживањима из области педагогије.

У жељи да своја знања прошири и упозна савремене европске токове у образовању, академик Мандић боравио је на специјализацији у Великој Британији од 1962. до 1963. године. То искуство значајно је утицало на његов каснији научни рад, посебно у области модернизације наставе, примјене нових метода учења и развоја иновативних педагошких приступа.

Своју професионалну каријеру започео је 1958. године на Филозофском факултету у Сарајеву, на Одсјеку за педагогију и психологију. Током скоро четири деценије рада прошао је сва универзитетска звања – од асистента, преко доцента и ванредног професора, до редовног професора. Предавао је предмете Педагогија и Методологија педагогије, а својим предавањима и научним радом формирао је генерације педагога, психолога, наставника и универзитетских професора.

Поред наставног рада, обављао је одговорне функције шефа Одсјека за педагогију и психологију и декана Филозофског факултета у Сарајеву, доприносећи развоју високог образовања и научноистраживачког рада.

Његов углед одавно је превазишао границе тадашње Југославије. Као признати научник био је гостујући професор на универзитетима у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Њемачкој, Чехословачкој и Совјетском Савезу. Предавао је и на институтима за педагогију у Лондону, Прагу, Кијеву и Ростоку, представљајући достигнућа домаће педагошке школе и истовремено доносећи најновија европска искуства у наставни процес.

Научни рад који је обиљежио једну епоху

Научни опус академика Мандића сврстава га међу најплодније педагоге свога времена. Објавио је 31 књигу, 236 научних и стручних радова, као и више десетина приказа, рецензија и предговора. Његови радови преведени су на енглески, њемачки, руски, чешки, словачки, словеначки, грчки и албански језик, што свједочи о њиховом међународном значају.

Област његовог научног интересовања била је изузетно широка. Писао је о општој и компаративној педагогији, дидактици, школској педагогији, методологији педагогије, педагошкој психологији, андрагогији, информатичкој педагогији, професионалној оријентацији, сарадњи породице и школе, савјетодавном васпитном раду и високом образовању.

Ипак, најзначајнији дио свог научног рада посветио је моралном васпитању. Истраживао је како се код младих развијају моралне вриједности, на који начин школа обликује личност ученика, како се развија одговорност, самосталност и слобода личности, али и који фактори доводе до хуманизације или дехуманизације међуљудских односа.

Посебну пажњу посвећивао је и иновацијама у настави. Сматрао је да школа мора непрестано да се мијења и прилагођава времену, те да наставни процес треба да подстиче стваралаштво, критичко мишљење и активну улогу ученика. Његове књиге „Иновације у настави“, „Програмирање школе“ и „Вредновање рада школе“ годинама су представљале основну литературу за наставнике и педагоге.

Једна од области по којој је академик Мандић био препознатљив јесте сексуално васпитање. У времену када је та тема у друштву углавном била табу, он јој је приступио научно, одговорно и интердисциплинарно. Повезујући педагогију, психологију, медицину и социологију, указивао је на значај правилног информисања младих, одговорног родитељства, квалитетних породичних односа и здравог развоја личности.

Његове књиге и студије из ове области представљале су пионирски допринос педагошкој науци и допринијеле су разбијању бројних предрасуда које су деценијама пратиле ову тему.

Поред наставе и научног рада, академик Мандић био је изузетно активан у организацији научног и просвјетног живота. Обављао је функције предсједника Савеза педагошких друштава Југославије, предсједника Друштва педагога Босне и Херцеговине и предсједника Педагошког савјета БиХ. Као представник Југославије учествовао је у раду Комитета за образовање ОЕЦД-а у Паризу.

Био је главни и одговорни уредник научних часописа „Наша школа“ и „Педагогија“, а као ментор руководио је израдом 27 магистарских радова и 20 докторских дисертација, остављајући дубок траг у развоју нових генерација научника.

За дописног члана Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине изабран је 1981. године, а за редовног члана 1990. године.

Оснивањем Академије наука и умјетности Републике Српске 1996. године изабран је за њеног првог предсједника. На тој функцији остао је до смрти, посвећено радећи на изградњи највише научне установе Републике Српске. Залагао се за развој научног рада, очување националне културе, јачање универзитета и међународну сарадњу научних институција. Године 1998. постао је и члан Међународне академије наука у Москви.

Посебан допринос Универзитету у Источном Сарајеву

Након обнове рада Филозофског факултета у Источном Сарајеву 1994. године, академик Петар Мандић био је један од професора који су дали пресудан допринос успостављању Одсјека за педагогију и психологију. Заједно са професорима Гојком Бабићем и Ратком Дунђеровићем поставио је темеље наставног и научног рада обновљеног факултета.

Као редовни професор изводио је наставу из предмета Педагогија 1, Педагогија 2 и Васпитање и савјетодавни рад (1994/1995. до 1996/2007), преносећи своје богато искуство првим генерацијама студената Универзитета у Источном Сарајеву. Његов рад представља један од најважнијих темеља на којима је касније изграђен савремени Студијски програм педагогије.

Трајно насљеђе

Академик Петар Мандић преминуо је 26. јуна 1999. године, оставивши иза себе богато научно дјело, бројне ученике и институције које и данас баштине његово насљеђе. 

И данас, више од четврт вијека након његове смрти, академик Петар Мандић остаје једно од најзначајнијих имена српске педагогије, утемељивач савремене педагошке мисли и један од најзаслужнијих професора у историји Филозофског факултета и Универзитета у Источном Сарајеву.

Сјећање на академика Петра Мандића чува и Источна Илиџа

У Источној Илиџи једна улица носи име академика Петра Мандића, као трајно подсјећање на његов изузетан допринос науци и образовању.