Послије тешких и крвавих борби на неприступачном терену, у којој је погинуло 4.643 војника и официра, српска војска освојила је планински врх на надморској висини од 2.525 метара и тако отворила пут ка ослобађању отаџбине.
"Око поднева смо близу врха Кајмакчалан. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме мјесту. Тек што је закопано неколико тијела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растјерује вјетар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”...
Спомен-костурница
На Кајмакчалану је послије Првог свјетског рата подигнута капела са спомен-костурницом. На њој је била уклесана и посвета краља Александра „Мојим див јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде, као вечни станари на прагу отаџбине.” Поред ове костурнице, у околини Кајмакчалана има још гробаља српских војника, мада већина њих почива на гробљу Зејтинлик у Солуну.
По жељи доктора Арчибалда Рајса у ову капелу (умро је и сахрањен у Београду) пренијета је и урна са његовим срцем. Нажалост, током Другог свјетског рата бугарски војници однијели су урну и оштетили спомен-костурницу.
Овај потресни опис бојишта на којем се септембра 1916. одиграла Кајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”. То је само једно од свједочанстава о великој побједи српске војске, првој која је извојевана на Солунском фронту, послије повлачења из отаџбине. Она је подигла морал српској војсци и савезнике увјерила у њену снагу, али је плаћена огромним жртвама.
Послије повлачења из отаџбине, албанске голготе и опоравка на Крфу, српска војска била је пребачена на Солунски фронт. Тим фронтом, на којем су се поред српске, налазиле француске и британске трупе, као и једна руска бригада, командовао је француски генерал Сарај. Савезници су на цијелој дужини Солунског фронта укупно имали око 350.000 војника, од чега је Срба било око 130.000. Насупрот њима налазиле су се добро утврђене јединици бугарске и њемачке војске приближно исте бројности.
Већ августа и септембра 1916. српска војска нашла се на удару снажне бугарске офанзиве, која је заустављена у бици код Горничева. Послије тога, савезници су процијенили да је дошло вријеме за противнапад. На тај начин они су жељели да охрабре улазак Румуније у рат на страни сила Антанте, од којег се много очекивало, као и да искористе то што је због тешких борби на западном фронту (битка код Вердена) дио њемачких јединица био повучен са солунског ратишта. „Част” да прва покрене ту офанзиву припала је, наравно, српској војци.
Савезници су процијенили да је српска војска најмотивисанија за борбу, јер су њени војници и официри једва чекали да се врате у отаџбину. А тај пут ишао је преко планине Ниџе (данас на граници Грчке и Македоније) и њеног највишег врха Кајмакчалана (2.525 метара), као и десетак других врхова, сличне висине.
Тако су се стекли услови за почетак битке на Кајмакчалану, која је трајала осамнаест дана – од 12. до 30. септембра 1916. У новијој историји ратовања није забиљежено да је нека битка вођена на тој надморској висини, у суровим природним условима и по неприступачном терену, на врховима који ни у миру нису лако освојиви. На врху Кајмакчалан (који се још назива и Свети Илија) Бугари су били подигли три линије одбране, између којих се налазила бодљикава жица. Зато су вјеровали да је он неосвојив, па су овај свој бедем прозвали „Борисов град“. Срби су га прозвали „Капија слободе“ јер их је туда водио пут у отаџбину.
Да освоје овај бедем били су одабрани Дринска дивизија, као и дијелови Дунавске дивизије, који су припадали Првој армији, под командом војводе Живојина Мишића. Већ првог дана вођене су огорчене борбе. Јединице Дринске дивизије врх Кајмакчалан први пут освојиле су 16. септембра и одржали га и поред неколико жестоких бугарских противнапада. Вођене су тешке борбе, прса у прса, а магла и киша допринијеле су да се војници, међусобно готово нису распознавали. Зато су, по свједочењима наших војника, у десној руци држали бајонет, а лијевом војника до себе хватали за главу. Ако би осјетили да нема шљем (српска војска шљемове је добила на Солунском фронту) знали би да је поред њих противник...
Бугари су Кајмакчалан жестоком артиљеријском ватром засипали са врхова Кочобељ и Сива стена. Од њих су, током борби страдали и људи и животиње, а тешка артиљерија обје стране мијењала је рељеф: „Одатле одемо у помоћ Дринској дивизији, на Кајмакчалан. Требало је да сиђемо у подножје, према селу Скочимиру. Батерија ми је измакла стотинак метара, а бугарска артиљерија бије из све снаге. Осетих како ме подиже нека сила и тресну о земљу....
Боже, да ли сам већ мртав. Пипам се. Чини ми се да ми је тело читаво. Не усуђујем се да устанем и погледам око себе. Ипак, подигнем се лагано, кад имам шта да видим: мој коњ, сав искомадан, нога му откинута виси на једној грани...“ Ово казивање војника Дојчила Гајовића, забиљежено у књизи „Солунци говоре“ Михаила Ђурића, свједочанство је о тим ужасима.
Усљед тешких борби дијелови Дринске дивизије били су готово десетковани, па је бугарска војска, 26. септембра, накратко повратила Кајмакчалан. Сљедећег дана, српска Прва армија на ово ратиште довела је посљедње резерве – дијелове Седмог пука и Добровољачки одред, под командом војводе Вука. Главни удар услиједио је 30. септембра ујутро. Прво је дејствовала артиљерија, а потом је услиједио одлучујући удар пјешадије. Нешто послије поднева Кајмакчалан је био освојен, а српска Врховна команда могла је да изда проглас: „Јунаци, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан. Врата за нашу милу Србију отворили сте....“
Жртве су биле огромне. Српски губици износили су 4.643 војника и официра. Ту је погинуо и Војин Поповић, славни војвода Вук. Огромне жртве имали су и Бугари, а било је и много рањених.
Послије освајања Кајмакчалана српска војска наставила је напредовање. Већ 1. октобра освојен је врх Кочобељ, а потом и Сива стена. Ускоро је, уз помоћ савезника, покренута и офанзива у долини Црне реке, која је 19. новембра довела до ослобађања Битоља и његове околине. Тако је, годину дана послије протјеривања из Србије, дио тадашње државне територије поново био у српским рукама. Ипак, дешавања на осталим ратиштима нису нам ишла у прилог. На западном фронту вођене су тешке борбе, а улазак Румуније у рат на страни сила Антанте није донио очекиване резултате. Солунском ратишту савезници и даље нису придавали потребни значај, јер су сумњали да на овом дијелу фронта може бити ријешен исход рата. Зато су донијели одлуку да се офанзива на Солунском фронту заустави. Све до септембра 1918. нова није покренута. На пробој фронта, ослобођење земље и повратак кући српска војска морала је да сачека још двије године.
И заробљеник је човјек
Мада су борбе на Кајмакчалану биле изузетно сурове, српски војници до краја су сачували човJечност. Према заробљеницима је поступано по свим ратним правилима, а сачувана су и бројна свJедочанства која говоре о хуманом односу према њима. Тако у књизи „Солунци говоре” Михаило Ђурић наводи казивање војника Михаила Жунића: „Наш војник је узјахао свога коња, а заробљеног војника пустио испред себе. Но тек што су прошли коју стотину метара наредник се срушио. Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: ’Убиј ме, братко, молим те, убиј ме. Болестан сам. Изгорећу од неке ватре. Малаксао сам, не могу даље. Прежали један метак.’ Није могао то да учини наш војник. Није могао да убије заробљеника. Сјахао је, са тешком муком подигао заробљеног наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице...”
Пише: Јован Гајић
