Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Сјећање на др Милутина Најдановића – живот, страдање и правда која изостаје

Судбина Милутина Најдановића једна је од најпотреснијих прича о страдању српских љекара у Сарајево током ратних година од 1992. до 1995.

Према доступним подацима, у том периоду у Сарајеву је убијено или протјерано око 460 српских љекара. Десетине њих су прошле кроз логоре, а многи су изгубили живот. Међу њима био је и угледни хирург, професор и хуманиста др Милутин Најдановић.

Милутин Најдановић рођен је 1925. године у Србији. Медицину је студирао у Хрватској, а највећи дио свог живота и професионалне каријере провео је у Босни и Херцеговини, гдје је изградио углед једног од истакнутих љекара и универзитетских професора.

Волио је Рикицу Самоковлију, педијатра, редовног професора Медицинског факултета, те кћерку познатог писца Исака Самоковлије, са којом је и засновао породицу. Поред успјешне љекарске каријере, био је посвећен и књижевности, историји и интелектуалном животу Сарајева. Они који су га познавали описују га као човјека широких интересовања и дубоког духа, који је био нека врста живе енциклопедије, спреман да подијели знање, али и да саслуша. 

Био је један од пионира савремене медицине у Сарајеву. Као професор на Медицинском факултету оставио је дубок траг у образовању генерација љекара, а сматра се и оснивачем  Клинике за торакалну хирургију у овом граду.

Поред медицинске каријере, био је и друштвено ангажован као посланик Српске демократске странке у првој демократској Скупштини Социјалистичке Републике БиХ.

Убиство Хипократове заклетве

Од априла до јула 1992. године, докторар Најдановића су више пута одводила из свог стана  наоружана лица која су се представљала као „Јукина војска“, „браниоци“ или припадници различитих паравојних формација. У упадима су, према породичним свједочењима, изношене различите оптужбе, од потраге за оружјем, тврдњи да је са његовог стана наводно дјеловао снајпер, до апсурдних навода да шаље свјетлосне сигнале српским војницима

Најдановића су 14. августа 1992. године, након 21 час, одвела из свог стана тројица наоружаних људи у маскирним униформама. Његова супруга Рикица тада га је посљедњи пут видјела живог.

Само дан касније, 15. августа, његово тијело пронађено је на горњем улазу стадиона „Кошево“, са више прострелних рана. Код њега нису пронађена лична документа осим једног писма са потписом "Милутин Најдановић".

Ово убиство до данас није расвијетљено.

Иза њега остале су три кћерке које не вјерују да ће икада бити спроведена детаљна истрага о убиству.

Свједочења породице

Његова најстарија кћерка Јелица Бокоњић свједочила је да је њен отац и прије кобне ноћи више пута одвођен из стана.

- У стан наших родитеља у том периоду упадали су разни наоружани људи. Неки су себе називали "браниоцима", неки "полицијом", неки "Јукином војском", а остали се нису представљали. Говорили су да траже оружје, да су добили пријаву да тата шаље сигнале четницима у Пале, да је снајпер пуцао са наше терасе... Превртали су ствари, односили шта су хтјели, вријеђали, пријетили, окретали оружје према глави тек рођеног сина моје сестре Мирјане - рекла је Јелица 2013. године у интервјуу за "Глас Српске".

Вијест о монструозном убиству свог оца дочекала у Београду јер је Сарајево, град у којем је живјела, напустила 4. августа 1992. године.

- Истрага о убиству мог оца Милутина Најдановића никада није вођена, због чега нисмо сазнали ко га је и по чијој наредби убио. Од априла до јула 1992. године наоружани људи, који су се представљали као "Јукина војска", "браниоци", "полиција" три пута су тату одводили. Трећи пут се није вратио - рекла је она за "Глас Српске".

Његова најмлађа кћерка Мирјана Којић тада је навела да је њен отац убијен само зато што је био Србин и члан СДС-а.

Његово тијело, након убиства, првобитно је сахрањено на гробљу „Лав“. Када су хтјели да га ексхумирају 1995. године, породица је добила увјерења да ће истрага о убиству убрзо почети. 

Годинама су чекали покретање истраге, надајући се да ће посмртни остаци бити ексхумирани и пребачени у Београд. Међутим, пошто истрага није покренута, касније је извршена кремација, а урна са његовим посмртним остацима пренесена је у Београд.

Постоје различите верзије о његовој смрти, али ниједна до данас није званично расвијетљена.

Његова супруга Рикица није дочекала правду, преминула је 2014. године.

Симбол једног страдања

Случај Милутина Најдановића временом је превазишао оквире појединачне породичне трагедије и постао један од симбола страдања српских интелектуалаца и љекара у ратном Сарајево.

Он није само жртва једног злочина, већ и представник читаве генерације сарајевских Срба који су нестали, били протјерани или убијени без адекватног судског разјашњења. 

Његово име данас стоји као подсјетник на једно вријеме у којем су многи животи прекинути без суда, истине и правде, али и као опомена да се историјске ране не могу затворити без потпуног расвјетљавања судбина свих жртава.

Живот и смрт др Милутина Најдановића подсјећају да иза статистике стоје љекари, професори, очеви, мужеви, синови...Његова прича није само породична трагедија, већ и питање правде које ни након више од три деценије није добило одговор.

Источна Илиџа чува сјећање на др Најдановића

У насељу Доње Младице у Источној Илиџи једна улица носи његово име.