Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Грујо Новаковић – народни херој са Сокоца

Грујо Новаковић је рођен у чиновничкој породици 23. априла 1913. у Сокоцу. Гимназију је похађао у Фочи, Босанској Градишки, Сарајеву и Бањалуци, док је право студирао и дипломирао на Београдском универзитету.

У револуционарни омладински покрет се укључио још у вишим разредима гимназије, те је учествовао у ђачким штрајковима и сукобима с франковцима у бањалучкој гимназији. Након матуре учествовао је и у демонстрацијама против Владе Богољуба Јефтића.

Када је 1933. године постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) почео је активан рад на организовању шумарских радника на Романији и око Хан Пијеска. Ту његов рад не завршава, него добија нови замах, јер се за вријеме студија у Београду још више активирао у раду са студентском омладином.

У Уједињену студентску омладину улази као члан Земљорадничког клуба, а након тога, 1936. године постаје члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Због учествовања у многим акцијама и демонстрацијама КПЈ на Београдском универзитету, два пута је био хапшен и држан у полицијском затвору.

Важна улога у Народноослободилачкој борби народа Југославије

Напад Сила осовине априла 1941. године затекао је Новаковића на одслужењу војног рока у Југословенској војсци.

Након капитулације успио је да избјегне заробљавање и врати се у родно мјесто, у којем је, одмах по повратку, преузео руковођење партијском организацијом на Романији и Гласинцу. Био је један од организатора устанка на Романији и учествовао је у свим борбама на Романији. Послије ослобођења Сокоца постављен је за команданта Команде мјеста, као искусан политички радник и истакнут борац у Романијском партизанском одреду.

Убрзо је изабран и за првог предсједника Народноослободилачког одбора у Сокоцу, а послије формирања Окружног комитета КПЈ за Романију постао је његов члан.

Политички комесар Романијског партизанског одреда постаје у јануару 1942. године, а исте године у љето је изабран за секретара Окружног комитета КПЈ за Романију. На тој функцији остаје до почетка 1944, када је именован за политичког комесара 20. романијске ударне бригаде. Био је вијећник ЗАВНОБиХ-а и замјеник вијећника АВНОЈ-а, а крајем 1944. изабран је у Извршни одбор Обласног Народноослободилачког одбора за источну Босну и радио је на организовању народне власти у том дијелу Босне и Херцеговине. При завршетку рата изабран је за предсједника Окружног народног одбора за Сарајево.

Политички живот Грује Новаковића

Након рата, Новаковић се посветио политичкој каријери, те је обављао низ одговорних функција.

Био је члан Окружног комитета КПЈ за Сарајево, Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине, Извршног вијећа Скупштине СР Босне и Херцеговине, од 1964. до 1969, Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран на Седмом конгресу 1958, Контролне комисије Савеза комуниста Југославије, биран на Осмом конгресу 1964, Савјета федерације те члан и предсједник Централне ревизионе комисије Савеза комуниста Југославије, биран на Шестом конгресу 1952. године.

У више сазива Савезне и Републичке скупштине био је посланик, али и предсједник Окружног народног одбора Сарајева, Комисије државне контроле БиХ, те Статутарне комисије СКЈ од Деветог конгреса СКЈ 1969. године.

Новаковић је обављао функцију секретара Обласног комитета КПЈ за Сарајево, Извршног вијећа Народне скупштине Босне и Херцеговине и Градског комитета Савеза комуниста Сарајева, помоћника генералног секретара Владе ФНРЈ, а био је и генерални секретар у Државном секретаријату за иностране послове.

Новаковић је остао упамћен и као један од чланова прве кабине сарајевске жичаре, на њеном свечаном отварању 1959. године.

Као чланови Извршног комитета Централног комитета Босне и Херцеговине, он и Нисим Албахари су са тадашњим градоначелником Сарајева Љубом Којом 3. маја 1959. године у 12.20 часова први из Сарајева кренули ка Требевићу.

За свој активан друштвено-политички рад добио је 1974. године награду ЗАВНОБиХ-а. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Грујо Новаковић је преминуо 6. октобра 1975. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Опјеван у многим пјесмама

Његово херојство опјевано је у многим пјесмама, а ми вам доносимо једну.

Грујо Новаковић и паша од Загорја

Књигу пише паша од Загорја,

па је шаље на равно Грахово,

на колено Милутину кнезу:

"О, чули ме, Милутине кнеже,

да ми спремиш тридесет одаја,

све то, кнеже, за моје делије,

да ми спремиш вина и ракије,

све то, кнеже, за моје делије,

да ми спремиш каве и дуана,

што ће трајат за петнаест дана,

и да спремиш тридес(ет) девојака,

да ми служе тридесет делија,

и да спремиш дилбер Анђелију,

да ме чека на бијелу кулу,

да је љубим за живота твога;

ако ли ми то учинит(и) нећеш,

ајд изађи мене на мегдана,

да јуначки мегдан поделимо!"

Така књига доше на Грахово,

на колено Милутина кнеза;

књигу чита, а сузе пролива,

ал га гледа дилбер Анђелија:

"О мој бабо, Милутине кнеже,

многе су ти књиге долазиле,

прије мене, а и послије мене,

на ни једну сузе лио нијеси,

а данас те грозне сузе лијеш;

да л те неко зове на мегдана,

па си, бабо, млого остарио,

па не можеш мегдан д(иј)елити?"

Кад то зачу Милутине кнеже,

одговара, тешко уздишући:

"Шћери моја, дилбер Анђелија,

до данас ми (твоји) просци досадише,

а данас ме љуто уцвељише,

ево књига паше са Загорја:

паша иште тридесет одаја,

и у њима тридес(ет) девојака,

да му служе његове делије;

и још тражи вина и ракије,

и још тражи каве у дувана,

да гозбују за петнаест дана;

а тебе ћу, ћери, опремити,

да га чекаш на бијелу кулу,

да те љуби за живота мога,

зато грозне сузе пролијевам!"

Кад то зачу дилбер Анђелија,

проли сузе низ бијело лице,

па узима перо и папире,

перетом је (у) образ ударала,

по образу крва је пустила,

па је ситну књигу написала,

па је шаље гори Романији,

на колено Новаковић Груја:

"О мој брате Новаковић Грујо,

брже да си двору бијеломе,

а са твојих тридесет хајдука,

јер су мене препросили Турци,

препроси ме паше од Загорја,

ево њега у недељу прву,

у недељу која прва дође,

са његових тридесет делија!"

Књига оде гори Романији,

на колено Новаковић Грују;

књигу чита, па дружину виче:

"Притежите те лаке опанке,

припашите шарене силаве,

задените по две пушке мале,

и сподбите мрке цефердаре,

а и бритке сабље припашите,

ићи ћемо на равно Грахово!"

Кад ујутру јутро освануло,

освануло и сунце грануло,

Грујо стиже у равно Грахово,

баш пред дворе Милутина кнеза,

па задрка алком на вратима;

истрчала дилбер Анђелија,

отвори им велике капије,

а Грујицу пољуби у лице,

а дружину у бијеле руке,

па их води на бијелу кулу,

навали им вина и ракије,

и принесе разне ђаконије,

па хајдуци мало одморише.

И легоше санак боравити

Кад ујутро јутро освануло,

све пробуди дилбер Анђелија,

и донесе руо девојачко,

те обуче тридесет хајдука,

и направи тридес(ет) девојака,

да (са)чекају тридесет Турака;

а грујицу лијепо обуче,

и остави га у бијелу кулу,

да сачека пашу са Загорја;

тад Грујица друштву говорио:

"Сваки свога добра сачувајте,

а ја ћу први пашу погубити,

и на кулу прозор отворити

опалити двије пушке мале,

а ви Турке сабљом покољите!"

Као што рекоше, тако учинише.

Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије)

Соколац чува успомену на свог хероја

Осим херојских, народних пјесама, успомена на великог Грују Новаковића чува се и у Сокоцу.

У свом родном мјесту, једна од улица носи његово име.