Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Срђан Кнежевић – херој Сарајевско-романијске регије

Срђан Кнежевић рођен је 19. јануара 1958. године у Тврдимићима. Основну школу завршио је у Тилави, а средњу угоститељску у Сарајеву. Иако је дјетињство провео у тешким околностима, одликовали су га храброст и чврста одлучност које су обиљежиле његов животни пут. Радио је у угоститељству, гдје је својим професионализмом и односом према људима стекао поштовање колега и гостију, а једно вријеме обављао је и дужност шефа сале у хотелу „Панорама“ на Палама.

На почетку Одбрамбено-отаџбинског рата, Кнежевић се одазвао мобилизацији у Резервни састав милиције и упућен је на Враца. Његов први значајан ратни успјех било је ослобађање села Турковићи.

Након формирања Јахоринског батаљона, Срђан постаје његов припадник. Послије погибије команданта Швабе у фебруару 1993. године, преузима дужност команданта Јахоринског батаљона. Са својом јединицом постиже значајне успјехе, учествујући у ослобађању Малог и Великог Јасена, Полома и Мошевачког брда. Тад је формиран Јуришни одред Сарајевско-романијског корпус, који је бројао око 800 људи.

Формирање и успон јединице „Бели вукови“

Иако је рат започео као командир одјељења, временом је напредовао и стигао до дужности команданта батаљона. На тој позицији није имао прилику у потпуности да покаже своје ратничке и командантске способности, јер око себе није увијек имао довољан број храбрих и одлучних људи спремних за сложеније и смјелије акције.

Преузимањем команде над јединицом „Бели вукови“ почиње интензивније да се усмјерава ка припреми и извођењу офанзивних дејстава, у којима ће касније стећи препознатљиву ратничку славу. Око себе окупља младе, храбре и одлучне борце, са којима гради снажну и уиграну јединицу. Био је човјек изузетне храбрости, који је у борбама увијек предњачио, идући испред својих војника.

Име "Бели вукови" добили су када су држали положаје на планини Бјелашници у веома суровим временским условима. На констатацију командира вода Срђана Кнежевића да се не може издржати у таквим временским условима, пуковник Владо Лиздек, командант Прве романијске пјешадијске бригаде му је одговорио: "Можете бре, ви сте ,Бели вукови“. Први пут за њих се чуло у борбама на Мошевачком брду.

Успјешно и пожртвовано ратовање сврстало је ову јединицу међу најбоље у саставу Сарајевско-романијског корпуса, а свакако и шире. Захваљујући ратничком искуству стеченом на читавом простору зоне одговорности корпуса, јединица је временом ојачана већим бројем искусних и прекаљених бораца из других састава.

Ратне операције и борбена дејства

Срђанови „Бели вукови” од 22. фебруара налазе се у акцијама за ослобођење села Трнова. Уз „Беле вукове” значајан допринос дале су и друге формације ‒ Маузерови „Пантери” из Бијељине као и Специјална бригада милиције Републике Српске.

Јединица је учествовала у нападима на Дебело брдо, гдје је у периоду од 16. до 24. маја имала 14 рањених и једног погинулог борца. Након тих борби, број сталних припадника пјешадије у одреду никада није прелазио 15 бораца, али је јединица, упркос малобројности, успјешно извршавала све постављене задатке.

Када смо прошли са бофорсом и транспортером видром, упозорили смо Срђана да на 100 метара изнад њега двије групе војника силазе право према њима. Срђан је са војском скренуо тачно са асфалта на макадамски пут који води у село Мађари и чекао да види чија је то војска јер су тада муслиманске ударне јединице разбиле линију српске војске, која се повлачила  према путној комуникацији Трново - Сарајево.

Када смо добили информацију, договорили смо се да их пустимо да сиђу на асфалт јер они не знају да се ми ту налазимо. Срђан је остао на самом скретању за Мађаре, а ми нисмо знали да су заробили пет-шест наших сабораца из Радног вода. Када су видјели Срђана, рекли су му: „Предај се!“, јер су испред себе имали штит од наших заробљених. Мислили су да ће се он предати.

Ја сам био са војском њима са бока и нису ме видјели. Почели смо пуцати по њима. Срђан је једног погодио посред чела. Радни вод који је био заробљен почео је бјежати на страну. Побјегли су у правцу Пала. Мислим да се нису нигдје зауставили, само је један остао са нама јер није могао ходати, па смо га оставили у Трнову у бази да чува наше ствари. Муслимани нису могли да се извуку и ту су изгинули, а доле на цести, 100 метара ниже, убијена су четири војника са радне обавезе из Лукавице, Срби. На једном од муслиманских војника била је транспортна торба са српским именом. Те смо ноћи формирали привремену линију према Лучевику, брду изнад Иловица. Када пређеш Лучевик, слиједе Лисичија глава и Палац, према кањону ријеке Бијеле.

                                     Миливоје Мићо Лиздек, nа путу Сарајево - Трново, 19. 6. 1995.

Са почетком велике офанзивне операције Армије БиХ под кодним називом Операција „Текбир“ 15. јуна 1995. године, одред је у континуитету упућиван као помоћ јединицама Сарајевско-романијског корпуса на најкритичнија мјеста, гдје је долазило до пуцања линија одбране. Такве ситуације забиљежене су код Трнова на Лучевику, на Осмицама на Требевићу и на Кргујевцу испод Трескавица.

Борбена дејства трајала су све до завршних сукоба на трновском дијелу ратишта, када су од 9. до 11. октобра 1995. године „Бели вукови“ предводили успјешан контранапад јединица Сарајевско-романијског корпуса.  Том приликом поново су заузети важни положаји, међу којима су Челина и Хум. У тим борбама погинуо је командант 14. дивизије Армије БиХ Заим Имамовић, након чега је дошло до расула у јединицама те дивизије.

Као командант Срђан Кнежевић био је препознат по одлучности и способности да у најтежим тренуцима организује и предводи своје борце. Његова храброст, војничко знање и изражене лидерске способности имале су велики значај за српске снаге током рата. Током бројних борби и војних акција показао је изузетну тактичку спремност, а његове одлуке и стратегија често су доносиле важну предност на терену, омогућавајући српским јединицама да се ефикасно супротставе противнику.

Срђан је био и добар човјек и добар војсковођа. Ријетко се дешава да се те двије ствари споје. Он се од нас није одвајао и то га је уздизало у мојим очима. Спавао је с нама, јео исту храну. Истицао се у односу на нас једино јунаштвом и способношћу. Увијек је ишао први. Он или Мићо. Мићо Лиздек је стварно био вансеријски јунак и Срђанова десна рука.

У вези са дисциплином Срђан је умио да буде и пријек. Тако је једног Руса ишамарао и отјерао из јединице јер је пио. Дисциплина је била на нивоу и тако је морало да буде. Што он нареди, извршавало се без поговора.

                                                                                                                Драган Божић

Послијератни живот и трагична погибија

Након завршетка рата, Срђан се повукао из војне службе и обављао дужност замјеника начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево. У послијератним годинама био је посвећен и хуманитарном раду, настојећи да помогне становништву у опоравку и обнови након тешких ратних година.

Трагично је страдао 7. августа 1998. године, када је убијен у засједи у Палама, испред зграде у којој је живио са породицом. Иза себе је оставио супругу и два сина, а његово убиство до данас није расвијетљено.

Сјећање на српског витеза Срђана Кнежевића

У његову част и као знак сјећања на њега изграђен је споменик у Палама, као и спомен бисте у Трнову и у Парку великана у Источном Новом Сарајеву. Такође, по Срђану Кнежевићу се зове и трг у општини Трново, као и једна улица у Палама.

Фото: katera.news

Његов живот и значај као команданта јединице „Бели вукови” у редовима Војске Републике Српске остаће трајно уписани у српску историју. Срђан Кнежевић постхумно је проглашен српским витезом, а његовој породици је 2023. године уручено највише признање – Орден српског витеза.

Чланови Удружења бораца “Бели вукови” од 1996. године прослављају крсну славу Светог мученика Трифуна.

Комплекс на Тврдимићима, његовом родном селу, носи назив “Бели вук”.

  Фото: katera.news