Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Свети митрополит Петар Дабробосански (Сарајевски) - свјетовно Јован Зимоњић

Митрополит Петар је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову под именом Јован, као најмлађи син Маре и војводе Богдана Зимоњића, свештеника и учесника Невесињске буне, 1875. године.

Јован Зимоњић је прво образовање стекао у кући свога оца, те се потом уписао у Богословију у Рељеву 1883/4. године и завршио је 1887. године. Школовање је наставио на Православном богословском факултету у Черновицу, данас Украјина, јединој таквој високој школи у тадашњој Аустроугарској монархији. Дипломирао је 1892. године са одличним успјехом, а потом је једну годину провео на Бечком универзитету.

Године 1893. постављен је за суплента, а 1895. године за професора у Богословском училишту у Рељеву, гдје је остао до краја школске 1900/1. године. На овом училишту је од 1899. па до октобра 1900. године био привремени управитељ.

Монашки живот

Када се Јован, као професор, у манастиру Житомислићу 6. септембра 1895. године замонашио, добио је монашко име Петар. Већ 7. и 8. септембра рукоположен је за јерођакона односно јеромонаха од митрополита захумско-херцеговачког Серафима (Перовића). За синђела је именован 1898, а сљедеће 1899. године митрополит дабробосански Николај (Мандић) произвео га је за протосинђела. За архимандрита је именован 1903. године. За конзисторијалног савјетника Дабробосанске митрополије постављен је 20. јула 1901. године.

Митрополит захумско-херцеговачки

Док се налазио на мјесту конзисторијалног савјетника изабран је за митрополита Захумско-Херцеговачког. Васељенски патријарх у Цариграду, Јоаким Трећи, са својим Синодом, уочи храмовног празника Ђурђевдана 1903. године, у Патријаршијској цркви Светог Ђорђа, између три кандидата изабрао је за херцеговачког владику Петра Зимоњића.

На Духовски уторак, 27. маја 1903. године у Саборној цркви у Мостару, догодила се хиротонија и устолучење новог митрополита.

На његовој епископској хиротонији свештенослужили су сва три босанска митрополита - митрополит дабробосански Николај, зворничко-тузлански Григорије и бањалучко-бихаћки Евгеније, а на свечаности је било преко 50 свештеника, 300 народних изасланика из српских православних црквеношколских општина и преко три хиљаде људи из читаве Херцеговине.

Петар Зимоњић је у епархију дошао у изузетно тешком времену по цркву - стање је било несређено и запуштено. Народ је ријетко ишао у цркву, дјеца нису крштавана, мртви су сахрањивани без свештеника. На сједницама великог управног и просвјетног савјета заузимао се енергично за српске школе и националне установе. Као прави, истински монах, намјеравао је да отвори монашку школу и на Епархији захумско-херцеговачкој митрополит је радио свесрдно.

Трудио се да подигне што више цркава у Херцеговини и освештао је многе храмове: 1904. године храмове Светог арханђела Михаила у Баљцима код Билећа, Светих апостола Петра и Павла у Лукавици код Невесиња, Светог Георгија у Брвенику (Бравеник) на Зупцима; 1906. године Светих Јоакима и Ане у Врпољу на Љубомиру; 1907. године Светог Василија Острошког у Улогу на Неретви, Светог Вазнесења Господњег у Љутом Долу у Дабру; 1908. године Саборну цркву Светог Преображења у Требињу, Светих Петра и Павла у Згоњеву код Требиња и Светог Василија Острошког у Автовцу код Гацка; 1910. године Светог цара Константина и Јелене у Придворцима код Требиња и Светог кнеза Лазара Косовског у Влаховићима. У његово вријеме подигнут је Митрополитски двор у Мостару.

Духовна и морална подршка српском народу под аустроугарском окупацијом током Првог свјетског рата

За вријеме Првог свјетског рата у Захумско-Херцеговачкој епархији је убијено или објешено четири свештеника, док је у логорима или по повратку кући од посљедица преминуло још неколико.

У Босанском сабору 1912. године митрополит Петар је први потписао познату Декларацију Срба посланика у Сабору, од 2. септембра 1912. године, поводом сукоба аустроугарске монархије и Краљевине Србије због изласка Србије на Јадранско море, против чега је била Аустрија.

Послије Сарајевског атентата 1914. године, уочи објаве рата Србији од моћне Аустроугарске, када су за Србе у Босни и Херцеговини наступили тешки дани, митрополит Петар је имао храбрости да у мостарској Саборној цркви одржи бесједу и да у присуству аустроугарског генерала и политичких власти критикује државне власти, протестујући против прогона Срба. Од присутног генерала је тражио да државна власт престане с прогонима и да заштити Србе. У противном, он ће се обратити цару за интервенцију или ће позвати српски народ на устанак. Том приликом је, између осталог, рекао:

Један дио наших суграђана (мислећи на Хрвате) пошао је магловитим путем који не води ни Богу, ни Цару, ни миру. Они су дигли руке на наша имања, на нашу част и нашу личну сигурност. Ми нећемо слиједити тим путем, али идемо са законом у руци Цару и Господару да питамо: има ли у овој земљи заштите за нас?

Завршетак Првог свјетског рата митрополит Петар дочекао је у Мостару. Одмах по ослобођењу активно се укључио у рад на уједињењу Српске православне цркве и обнови Патријаршије. На трону Захумско-Херцеговачких митрополита дочекао је уједињење и успостављање Српске патријаршије, а онда је, према потреби Цркве, премјештен на катедру дабробосанских митрополита.

Општа је оцјена да је на епархији „средио прилике, смирио духове и уклонио несугласице, које су прије њега биле оштре и озбиљне”.

Митрополит дабробосански

Свети архијерејски сабор уједињене Српске православне цркве изабрао је Божјег човјека Петра за митрополита Дабробосанског са сједиштем у Сарајеву, а званично је на тај положај, сходно тадашњој црквено-правној пракси постављен, указом Његовог величанства краља 7. новембра 1920. године.

Митрополит дабробосански био је све до смрти 1941. године.

У Сарајеву је брзо постао омиљен међу народом. Пошто је његов рад био прожет љубављу према ближњима, без обзира на вјеру и нацију, стекао је углед и поштовање и код Хрвата и код муслимана.

Тако, када је дошао на устоличење новог реис-ул-улеме у Сарајеву, окупљени муслимани су му приредили праве овације. Сваког Божића ишао је надбискупу Шарићу да честита велики хришћански празник.

За његово вријеме у Митрополији дабробосанској подигнути су и освећени храмови у Какњу, Брези, Мокром код Пала, Хаџићима, Турбету и Кисељаку, црквена звона у Рудом, у новосаграђеној цркви у Брези, црквени торањ у Бугојну, звона и капела у Осојници код Зенице.

Пред рат, у Новом Сарајеву подигнут је Храм Преображења Господњег који је 8. септембра 1940. године освештао патријарх српски Гаврило, уз саслужење митрополита Петра, владике жичког Николаја и других српских архијереја. Према подацима из 1935. године у епархији је била 81 црква и капела. Само 1935. године саграђене су три цркве и двије капеле, а оправљено је девет капела и четири цркве. Израђивани су нови иконостаси, обраћена је пажња на школе и на катихизације.

Митрополит Петар је често посјећивао часове вјеронауке у основним и средњим школама, а успио је да зграду Богословије у Рељеву, са земљиштем, врати у власништво Српске православне цркве. Припремао је зидање богословије у склопу Старе цркве у Сарајеву на Башчаршији, да би Рељевску богословију претворио у монашку школу, али га је Други свјетски рат омео у томе. Исто тако, пропала су настојања да се оснује црквена појачка школа.

У крилу Цркве покренуте су добротворне акције. Крајем 1929. године Сарајевска црквена општина је основала три хумане социјалне установе: Дјечији дом, Дјечје забавиште и Сиротињску кухињу. Црквена општина је давала новчану помоћ сарајевској сиротињи, за одијевање сиромашне дјеце сарајевских основних школа, шегртском дому, „Просвјети”, пјевачком друштву „Слоги” и многим другим установама.

Такође, посвећена је посебна пажња женском монаштву у митрополији. Сређена је и црквена администрација, обраћа се пажња на богослужења, литије, на црквене ствари, одјећу. Служи се у болницама и затворима, а у црквама се његује проповијед и хорско пјевање.

Фото: zapadnisrbi.com

Сарајево 1941. године: „Мора се са народом судбина дијелити и остати на своме мјесту“

Напад нацистичке Немачке на Југославију 6. априла 1941. године затекао је митрополита Петра у Сарајеву.

На Велику сриједу, након бомбардовања, по наговору протојереја Стевана Петровића, секретара Црквеног суда, митрополит Петар привремено одлази из Сарајева у манастир Свете Тројице код Пљеваља. Цијела област јужне Србије али и сјеверне Црне Горе у то вријеме па све до 1992. године била је у саставу митрополије дабробосанске.

По казивању очевидаца, митрополит је дошавши у манастир био потиштен и љутио се на проту Стевана што га је наговорио да напусти Сарајево, „јер би боље било да сам остао са својим народом”. На Васкрс је служио у манастиру Свете тројице, а већ другог дана Васкрса вратио се у Сарајево. Желио је да буде са својим народом без обзира на то што су усташе по Сарајеву хапсиле, мучиле и убијале Србе. Био је то 21. април 1941. године.

Свакодневно је слао у град свог личног момка Ристу Глушца да се обавијести о хапшењу и убијању Срба.

Када је Ристо Глушац сазнао од свог пријатеља Хрвата Божића да је епископ бањалучки Платон крвнички убијен, савјетовао је митрополита да се привремено склоне у Црну Гору или Србију. Митрополит Петар је то одбио, одговоривши као прави пастир: „Мој синко, ти мислиш да је све то лако: кад бих ја био на твоме мјесту то бих могао лако учинити, али ја сам народни пастир па ме веже дужност, гдје сам дијелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и дијелим, и према томе мора се са народом судбина дијелити и остати на своме мјесту.”

Недељу дана по повратку митрополита у Сарајево, 27. априла, у митрополију су дошли њемачки официри гестаповци да изврше претрес. Понашали су се дрско према митрополиту, а према свједочењима, један официр у цивилу га је вријеђао и пријетио смрћу. Он га је питао „Јесте ли ви тај митрополит који захтијева рат са Нијемцима?”, и додао „да га за ово, као и све њему сличне, треба убити”.

На то је митрополит одговорио: „Господине, ви се љуто варате, ми нисмо за рат криви, ми никога нисмо напали, али се ми не дамо поубијати: ми нисмо кап воде која се да прогутати, него народ који има право на живот... Пријетњи смрћу се не плашим, јер сам већ једном ногом у гробу.”

Очекујући да га затворе, митрополит је уз ријечи „Не могу и нећу да остављам своју паству. Хоћу да с њом дијелим добро и зло“, одбијао да напусти Сарајево.

Уз ћирилицу и до хапшења: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата“

Почетком маја 1941. године усташки повјереник за Босну, римокатолички жупник Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра да нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замијене латиничним како би био испоштован Закон НДХ о стављању ћирилице ван употребе.

Брале је митрополиту дао рок у којем ова одлука мора бити испоштована. Говорио је и о посљедицама које би услиједиле у супротном.

Митрополитов одговор је био кратак али епохалан: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат још увијек није завршен!“

Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Позвао је оближње парохијско свештенство и рекао им како ће дјеловати и понашати се у тим тешким временима. Неки свештеници су тражили од митрополита да им дозволи да се склоне у Србију. Митрополит је, као и обично, кратко, одговорио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нека буде и вама“, а свештеници су га послушали. Неки су доживјели хапшења, прогоне и убијања, док су неки и преживјели.

Хапшење

Послије подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија.

Сазнавши да је митрополит ухапшен, протојереј Јанко Брежанчић је одмах кренуо да види куда ће га одвести.

Према његовом казивању, митрополит је ишао напријед, полагано и достојанствено, а за њиме полицајци. Пратио га је до управе полиције, до врата канцеларије у коју је митрополит уведен, након чега му је један чиновник рекао да иде кући. Када се касније вратио, речено му је митрополит одведен, али не и куда.

Недуго касније, сазнали су да је митрополит Петар одведен у општи затвор Беледија.

Са митрополитом није био могућ никакав контакт, а након три дана двојица полицијских агената довели су митрополита у Митрополију да узме неке своје ствари.

Пред двојицом усташа отворена је велика челична каса, записано нађено стање и однијете панагије, одликовања и вриједносни папири.

Неколико деценија касније, митрополит дабробосански Владислав, како сам свједочи, приликом свог службеног доласка у Загреб у име Српске православне цркве, а ради враћања извјесних сакралних предмета из Повјесног музеја, нашао је у Државном архиву града Загреба записник од 2. коловоза 1941, са списком ствари и вриједносних папира које су однијете из зграде митрополије приликом хапшења митрополита Петра. Видио је сачуване само његове дипломе, указе о одликовањима и планове зграде за Богословију, док су све остале ствари нестале. Записник су потписали: Јосиф Манић, Абдулах Дардаган и Петар Сушило, сва тројица из Сарајева.

Напуштајући митрополију у Сарајеву владика Петар је рекао послужитељу: „Чувај кућу, ја одох у Загреб.”

У Загреб је доведен 17. маја 1941. године и смјештен у затвор загребачке полиције, у Петрињској улици, на трећем спрату у ћелији бр. 34, заједно са протом Миланом Божићем, др Душаном Јевтановићем и др Војиславом Бесаровићем, угледним грађанима српског Сарајева. Сутрадан је фотографисан и узети су му отисци прстију заједно са др Бранком Мрвошем. Картотечки број му је био 29781.

По свједочанству др Мрвоша, митрополит Петар је „давао утисак измореног и изнуреног човјека, што је с обзиром на његове године, пуних 76, и прилике сасвим разумљиво. Међутим, држао се јуначки и достојанствено, и тим својим држањем и снагом самосавлађивања утицао је повољно на расположење нас осталих ухапшеника. На себи је имао горњу и доњу мантију, са црвеним појасом, а на глави камилавку без архијерејске ознаке”.

Трагично страдање митрополита Петар Зимоњић

Из Загреба су митрополита одвели у Керестинац код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија и тешко је малтретиран и мучен, како су посвједочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополит, заједно групом затвореника, истог дана бива одведен у загребачку полицију. Из Загреба је у току ноћи спроведен у злогласни усташки логор Госпић, гдје му се и губи сваки траг.

Српска Црква је покушавала на све начине да нешто сазна о митрополиту Зимоњићу и, ако је још жив, да га ослободи из затвора.

Послије рата, окривљени за хапшење митрополита Петра, римокатолички сарајевски жупник Божидар Брале изведен је пред суд. На процесу је негирао да било шта о томе зна.

Данас има више верзија о смрти митрополита Петра Зимоњића. Према једној од верзија, из Госпића је одведен у Копривницу, а затим пребачен у загребачку болницу у Стењевцу. Према другој верзији, из логора у Госпићу одведен је у логор Јадовно на Велебиту, гдје је звјерски убијен маљем у главу и бачен у једну провалију, највероватније у Шаранову јаму, познато стратиште и страдалиште Срба. Према трећој верзији, која се заснива на свједочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит Петар је убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

Не може се утврдити која је од ових верзија тачна, али је сигурно да је живот скончао мученички за Христа. Данас не знамо гдје је гроб, ни када је страдао овај велики мученик, који је цијели свој живот посветио Цркви и српском народу.

„Својом добротом, племенитим срцем, митрополит Петар је уживао велики углед код свих грађана, без обзира на вјеру и националност. Својом широкогрудошћу развијао је и унапређивао односе са припадницима других вјероисповијести. Врло често је у проповједима цитирао Његошеве ријечи "Брат је мио ма које вјере био". Проповједајући љубав, праштање и милосрђе, мученички је положио свој живот да би генерацијама показао да "добар пастир што казује ином, и сам својим потврђује чином". Нека је вечна слава и хвала митрополиту Петру – мученику!” – записао је митрополит дабробосански Владислав, у свом скромном осврту (1982. године, под комунизмом) поводом четрдесете годишњице мученичке смрти Петра, свештеномученика сарајевског и херцеговачког.

Митрополит Петар је живио и радио по ријечима Откривења Божјег (2,10): „Буди вјеран до смрти, и даћу ти вијенац живота.”

За свој рад одликован је Орденом Светог Саве I степена, Карађорђевом звездом и Белим Орлом IV степена.

Свети Петар Дабробосански – заштитник града Источно Сарајево

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за свештеномученика.

Српска црква га прославља 17. септембра, а то је и крсна слава града Источно Сарајево.

У Војковићима у Источној Илиџи, у Епархији дабробосанској, изграђен је храм посвећен свештеномученику Петру, а једна улица у истом насељу носи његово име.

У Источном Новом Сарајеву, у Парк великана, отвореном 14. новембра 2020. године налази се и биста Светог Петра Дабробосанског.

Један дио наших суграђана пошао је магловитим путем који не води ни Богу ни Цару ни миру. Они су дигли руке на наша имања, на нашу част и нашу личну сигурност. Ми нећемо слиједити тим путем, али идемо са законом у руци Цару и Господару да питамо: има ли у овој земљи заштите за нас?

Свети Петар Дабробосански