Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Жарко Видовић – живот између логора, универзитета и духовне мисли

Жарко Видовић (Тешањ, 1921 – Београд, 2016), историософ, професор историје умjетности и историчар цивилизације, остао је упамћен као једна од најсложенијих и најдубљих интелектуалних личности српског 20. вијека.

Рођен на Бадњи дан, у породици официра Југословенске краљевске војске, дјетињство је везао за Босну, а школовање наставио у Новом Саду, гдје је 1939. завршио гимназију.

У обје Југославије, оне прије 1941. и оне послије 1945. године, живио је и школовао се у четири града: Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до 1941. године студирао је у Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до Априлског рата 1941. године студирао је у Загребу: прва три семестра – медицину, а у четвртом семестру прешао је на философију.

Други свјетски рат донио је драматичан преокрет у његовом животу.

У Сарајеву је 6. октобра 1941. године био ухапшен, а у такозваном „Великом транспорту“, у којем се налазио и Свети великомученик Вукашин Мандрапа, пребачен је у логор Јасеновац. Пут га потом води кроз више логора у Хрватској, Њемачкој и Норвешкој. Из норвешког логора успијева да побјегне 1943. у Шведску, гдје као стипендиста Краљевине Шведске студира на Универзитету у Упсали и пише критички о марксизму.

По повратку у Југославију 1945. године поново бива ухапшен и заточен у комунистичким затворима, гдје остаје до 1947, када је пуштен због недостатка доказа. Упркос ратним и поратним прекидима, студије наставља и завршава на Београдском универзитету, дипломирајући филозофију и историју уметности.

У посљератним годинама издржавао се као преводилац и ликовни критичар.

Академску каријеру започиње у Сарајеву 1953. године као асистент на Катедри за историју умјетности. Докторску тезу одбранио је 1958. у Београду. Предавао је историју цивилизације на Сарајевском универзитету све до 1961, када због политичких притисака напушта ту средину и одлази у Загреб. Са Свеучилишта у Загребу удаљен је 1967. године, након јавног противљења растућем национализму и србофобији.

Од 1969. ради у Институту за књижевност и уметност у Београду, гдје остаје до пензије 1986. године.

Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“.

Један је од посљедњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба.

Заједно са тадашњим јеромонасима Амфилохијем Радовићем и Атанасијем Јевтићем, учествовао је у првим полемикама са марксистима у Београду, почетком 80. година прошлога вијека.

Професор Жарко Видовић је био предавач и на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи.

Научни и есејистички рад посветио је европској метафизици, православној историософији и, посебно, Његошу, кога је тумачио у богословском и завјетном кључу. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне философије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у двије речи: српски завјет.

Одликован је Орденом Светог Саве другог степена 2015. године. До краја живота стварао је у Београду, оставивши иза себе десетине хиљада страница рукописа – свједочанство једног ума који је прошао логоре, идеолошке прогоне и универзитетске катедре, али остао дослиједан духовном и мисаоном трагању.

У времену изгубљених идеала када су све вриједности пољуљане из коријена, дјело Жарка Видовића открива наш прави идентитет – најприје вјерски, а онда и национални.

Упокојио се Жарко Видовић – један од најзначајнијих српских православних мислилаца

Са Жарком Видовићем изгубили смо једног великог човека дијалога истине са нашом флуидном стварношћу у којој је он успешно налазио језик симбола који нас је преко Литургије водио ка Царству небеском преображавајући твар у Ново Небо и Нову Земљу.

Горан Раденковић,
проф. Богословије Светога Саве

Жарко Видовић се упокојио 18. маја 2016. године оставивши иза себе обимно и утицајно духовно и научно дјело.

 Иза себе је оставио капиталан философски опус. Од значајнијих дјела поменућемо само нека: Мештровић и савремени сукоб са архитектом, Сарајево, 1960; Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд, 1989; Његош и Косовски завјет у новом вијеку, Филип Вишњић, Београд, 1989; Срби у Југославији и Европи, Светосавска књижевна заједница, Београд, 1994; Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе, Византијско огледало, Ниш, 1998; Литургијска тајна Светог Писма, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002; И вера је уметност, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд, 2008; Историја и вера, приредио и диван есеј написао православни публициста Матеј Арсенијевић (Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд, 2009).

Многе радове је штампао у научним зборницима, тематским издањима група аутора, антологијским изборима, националним хрестоматијама.

Видовић нам је оставио богат насљеђе. Дужни смо да разоткријемо оно што је схватао о Господу, литургији, нацији као морално-историјској и завјетној заједници, о Његошу, српском страдању XX вијека, о братству с Русијом, о осјећањима, умјетности, смислу, личности и историји.

Можда ће управо то његово поимање за нас бити спасоносно.

Видовић је сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Источна Илиџа чува сјећање на једног од најзначајнијих интелектуалаца 20. вијека

У Источној Илиџи једна од улица носи име Жарка Видовића.

У овој општини је 2024. године отворена и Галерија „Жарко Видовић“, симболично на Дан јасеновачких жртава, чиме је истакнута његова веза са сјећањем на страдања и моралним вриједностима које је цијенио.