Драгиша и Зорица Петровић из Грачанице, родитељи Марије и Николе који су погинули када је НАТО пројектил разнио аутобус у Лужанима, упркос годинама и лошем здрављу, скоро сваког дана обилазе гроб своје дјеце, сумњајући да ће правда икада бити задовољена.

Путници који су 1. маја 1999. кренули редовном линијом из Ниша ка Приштини, преко Подујева, никада нису стигли на своја одредишта.

Био је то 39. дан НАТО агресије, око 13 часова. Тачан број погинулих од НАТО пројектила никада није утврђен, а страдало је око петнаесторо дјеце.

Међу њима су били брат и сестра, 15. годишња Марија и њен двије године старији брат Никола, са својом бабом Смиљаном. Родитељи су их били склонили у Прокупље, али су Никола и Марија одлучили да се врате, како би Николин 17. рођендан прославили са друштвом у Грачаници.

Мајка Зорица и послије 25 година памти сваки секунд тог дана.

- Била је субота, нисам радила. И онда сам само са свекром седела кући. Радио је био пуштен, слушали смо где падају бомбе. Само што сам почела да месим хлеб и да скувам нешто, одједном сам чула да на радију причају где су тог дана падале бомбе. Појачала само да чујем где ли је сад то лупило, јер мени се задрмао прозор, имала сам тесто у рукама - сјећа се Зорица.

Додаје да је чула да је погођен аутобус “Ниш експреса” који се кретао из Ниша за Косово и да је погођен  у Лужану.

- Мени су се само опустиле руке. Отац мог мужа седео је ту на фотељи, ја сам само вриснула и узвикнула према њему: Јао, да ли је то могуће? И онда је почело да ме стеже у грудима - присјећа се Зорица.

Наводи да због оштећеног телефонског кабла у Грачаници, тог дана нису могли да ступе у контакт са родбином из Прокупља да сазнају да ли су Марија и Никола били у том аутобусу.

Драгиша тог дана није био код куће, а када је дошао, од супруге је сазнао да су им дјеца страдала у аутобусу.

Ипак, надали су се и покушавали на разне начине да дођу до истине, до тачних података, јер се због бомбардовања и оружаног сукоба није путовало.

Од родбине из Прокупља, са којом су ступили у контакт након више од 24 часа од тренутка несреће, чули су да су била два аутобуса која су ишла истим путем, те да је аутобус у којем су била њихова дјеца скренуо поред пута, а да је други аутобус погођен.

- Онда је зет, са једним другаром који је био полицајац, са којим се дружио, отишао у Подујево. Тамо су се распитали - рекла је она.

Нажалост, информација да је баш погођен аутобус у коме су били Марија и Никола са баком, била је тачна.

Отац Драгиша их је послије неколико дана идентификовао у Приштини. Мајку је, како каже, препознао одмах, а дјецу по ланчићу и крстићу.

- Марија је имала ланче, то ланче сам ја био купио, а син је имао крстић. Ту су ми и ланче и крстић. И мајку сам препознао. Сво троје. Ето, журио је да дође кући, да прослави рођендан, није могао да издржи више ван Грачанице и каква их је судбина снашла. Уместо да слави рођендан, он је сахрањен баш тог дана када је пунио 17 година, 7. маја - прича Драгиша.

За брачни пар Петровић тог дана све је стало, сваког дана су све болеснији, а живе у страху да када њих више не буде, неће бити никога ко ће посјећивати гроб и бринути о њему.

- Живимо силом. Почела је нервоза да влада. Сваког дана све више и више. И године и болест су притисле. Све је теже и теже. Ја сам стално код лекара, имам проблеме са желуцем, имам килу - прича Драгиша.

У Грачаници су у почаст убијене дјеце, двије улице добиле назив по њиховим именима и налазе се једна поред друге.

Сваке године 1. маја, у Грачаници се служи парастос Марији и Николи, а школске другарице и другови, испред основне школе “Краљ Милутин” у Грачаници, прошле године су 1. маја, поставили у знак сјећања на њих спомен-плочу.

- И овој деци хвала што је њихово друштво подигло ту плочу испред школе. Барем ће та деца мала која иду ту у школу да се распитају ко су и шта су били Марија и Никола и шта се десило са њима. Бар ће неко да их помиње. Јесте 24 године прошло, али опет има нешто, та плоча вреди доста - у глас кажу Зорица и Драгиша.

На мјесту тешког злочина у Лужану, прије двије године предсједник општине Подујево открио је спомен-плочу у знак сјећања на страдале у аутобусу Ниш експреса. На њој су исписана имена и презимена 31 особе, албанске националности, а имена Марије, Николе, њихове баке и других страдалих Срба, нису наведена. Под редним бројем 32 стављене су три тачке.