Са списка Диане Будисављевић који садржи имена око 5.800 српске дјеце спасене из логора смрти Независне Државе Хрватске до сада је пронађено десетак њих који су још живи, рекао је Срни директор Музеја жртава геноцида у Београду Дејан Ристић.

- Њих, разумљиво, нема много. Њих је десетак, за сада, који су још са нама. Сви остали су у ствари потомци жртава који се интересују за своје сроднике - навео је Ристић.

Он је напоменуо да је ријеч о људима који нису знали да су Други свјетски рат преживјели захваљујући Диани Будисављевић, а у Музеју су их открили на списку, или је ријеч о преживјелима који су то знали, али нису имали сазнања о детаљима свог стварног српског и православног поријекла.

- Њима надопуњујемо податке, а овима првима дајемо основне, базичне податке о томе како су се звали, презивали, како су им се звали родитељи, мајка и отац, одакле су били родитељи, у ком су хрватском логору смрти били, када су спасени и којој породици или институцији су били дати у статус старатељства, хранитељства или на усвајање - прецизирао је Ристић.

Он је истакао да се у првих мјесец дана од објављивања вијести 22. априла ове године о томе да је Музеј жртава геноцида дошао у посјед списка, Музеју јавило више стотина људи како би пронашли сроднике у том архивском документу.

Ристић је додао да се јављају не само Срби, већ и припадници других народа из региона, цијеле Европе, са сјеверноамеричког континента, те из Аустралије.

Према његовим ријечима, највећи број дјеце коју је Диана спасила био је повјерен на старање или је дат на усвојење у хрватске породице, да би касније они ступали у бракове, па се зато Музеју јављају припадници македонског и хрватског народа, потомци те дјеце који живе у Западној Европи и Сјеверној Америци.

- Успевамо да позитивно одговоримо на 60 до 70 посто упита. Има наравно и случајева где просто подаци о одређеном лицу нису садржани у овом документу. Тако да ми настављамо истраживање садржаја самог архивског документа и стојимо на располагању свима који су заинтересовани - рекао је Ристић.

Он је напоменуо да се Музеју жртава геноцида јављају дјеца, унуци, блиски сродници, те да је посебно потресно када се јављају људи питајући да ли су у том документу садржани подаци о њиховој браћи и сестрама, јер је ријеч о врло старим особама, те долази до врло емотивних и потресних сцена.

- Свакодневно долазе наши старији суграђани, сународници, њихови потомци, и када се деси, а врло често се деси да уз нашу помоћ пронађу своје најближе сроднике у садржају документа, буде пуно суза, али и нека блага радост што коначно могу да сазнају одакле потичу, ко су им били преци, из ког су места, када су рођени, како су се звали родитељи њихових предака и њихова судбина до момента ослобађања из хрватских логора смрти - навео је Ристић.

Он је додао да се заинтересовани свакодневно јављају посредством електронске поште, странице Музеја жртава геноцида на "Фејсбуку", као и телефоном, те заказују термине за посјету Музеју како би лично имали увид у овај документ.