Да је Република Српска посебна по апсурдима и бизарним случајевима потврђује и поступак који се води против бившег предсједника Удружења малих акционара пропале Фабрике дувана Бањалука Златибора Кољанчића.

Све што је обичном човјеку апсурдно, у правном свијету са друге стране чисто је као суза, јер иако већина људи поистовјећује право и правду ове двије категорије немају нужно исто значење, али је неспорна веза међу њима. “Право је оно што бива, а правда оно што би требало да буде.”

Наиме, Кољанчићу је бивши власник Фабрике дувана фирма “Антонић” отказала Уговор о раду још 19. новембра 2010. године и исплатила му отпремнину у износу од 7.000 марака.

– Нисам више могао ући у своју фабрику у којој сам провео неколико деценија. Залупили су ми врата пред носом и исплатили тај новац који нисам ни тражио. Иако сам се хтио вратити у фабрику нису ми дозволили – присетио се Кољанчић.

У годинама које су услиједиле дошло је до смјене власника у Фабрици дувана Бањалука, па су умјесто “Антонића” палицу преузели Бугари, односно “Булгартабац”.

Нови власник покреће тужбу и добија правоснажно рјешење којим је поништена исплата отпремнине Кољанчићу.

Са друге стране Кољанчић тврди да није ни знао за то, јер је због угрожене животне егзистенције морао потражити друго радно мјесто.

Бугари су у међувремену ставили кључ у браву бањалучког предузећа, радницима исплатили отпремнине и за већину отишли са ових простора.

Међутим, у случају Кољанчића ово предузеће, као и Бугари су итекако присутни, јер са становишта права да би неко предузеће заувијек отишло мора бити и ликвидирано како то налаже закон. Како ствари стоје, а највише због занимљивог земљишта на итекако занимљивој локацији ово предузеће ће постојати и даље.

Дакле, иако више не раде, правно гледано бањалучка Фабрика дувана живи, а Бугари као власници су и даље регистровани у АПИФ-у.

Бугари имају и правног заступника пред судом у случају против Кољанчића.