Слика старије жене на прометној раскрсници данас у Босни и Херцеговини више никога не изненађује. Оно што, међутим, све чешће забрињава грађане јесте чињеница да се просјачење претворило у рутину – са јасно одређеним мјестима, терминима и порукама.

Не само у Сарајеву, већ и у Тузли, Зеници, Мостару, Бањалуци и Бихаћу, просјаци се појављују на истим локацијама, у исто вријеме, данима, мјесецима, па и годинама.

Просјачење у БиХ одавно више није спорадична појава – постало је дио урбане свакодневице.

Грађани су збуњени и подијељени. С једне стране постоји стварно сиромаштво и потреба за помоћи, а с друге све снажнији осјећај да се хуманост злоупотребљава. Све више људи примјећује обрасце који се понављају: исти људи, исте руте, исти „радни сати“.

Ујутро на једној раскрсници, поподне на другој. Неки се доводе возилима, неки након „смјене“ предају новац трећим особама, док стварни организатори остају невидљиви – али добро познати онима који се свакодневно крећу градом.

У таквом амбијенту грађани више не знају коме дати. Жеља да се помогне судара се са страхом да ће новац завршити у рукама оних који експлоатишу друге. Посебно забрињава чињеница да су у просјачење често укључени старији људи, жене и дјеца, који неријетко дјелују као да немају никакав избор.

Иако закони постоје, њихова примјена је ријетка и неуједначена.

Просјачење се у већини локалних заједница води као прекршај, али се санкције готово никада не изричу или су тек симболичне. Полиција најчешће реагује само по пријави, док су центри за социјални рад спори, кадровски и финансијски ограничени, или потпуно искључени из рјешавања овог проблема.

Још озбиљнији проблем је изостанак системског одговора. Не постоји поуздана евиденција особа које просе, не разбијају се организоване мреже, не прате се токови новца, а они који стоје иза свега – остају ван домашаја институција.

Док се не успостави озбиљна и координисана реакција државе, просјачење у БиХ ће остати на граници између социјалне трагедије и организованог бизниса, а грађани ће и даље стајати пред истом дилемом: помажу ли угроженима – или финансирају нечију зараду?