Свој крај Романови су дочекали једне јулске ноћи прије више од 100 година, када су цар Николај II и његова супруга царица Александра брутално убијени заједно са петоро дјеце.

Николај II је ступио на престо 1894. године, након смрти свог оца Александра III. Критичари су га описивали као ограниченог и немаштовитог, а историчари данас истичу да је истина да није имао ни способности ни темперамента да влада у турбулентним временима. Цар Николај II је био несигуран човЈек који до посЉедњег тренутка није био кадар да доноси одлуке. У прилог томе говори и податак да је Санкт Петербургом кружио виц како су "двојица најмоћнијих људи у Русији били цар и посЉедња особа која је с њим разговарала".

Заробљенички живот

Након што су бољшевици преузели власт у новембру 1917. године, Романови су затворени у палату Царско село у Санкт Петербургу. Недуго потом послати су источно од Урала у Тоболск, гдје се према тврдњама свједока, са њима није лоше поступало. Многи су тврдили да је Николај већину времена проводио у природи, као и да му уопште није недостајао стрес који је са собом носила титула цара. У овом раном периоду заточеништва, још увијек је било могуће сањати о срећном крају - разматране су чак и опције да породица стигне до Велике Британије или дома на Криму. Ипак, сљедећа дестинација Романових била је - Кућа Ипатијев у Јекатеринбургу.

Човјек задужен за породицу био је извјесни Авдејев, али како су чувари били обични људи из локалних фабрика - цар Николај и царица Александра су се временом упознали са њима, па чак и зближили. Ипак, локални бољшевици су били свјесни да су Романови врховни симбол руске аутократије и да зато морају да нестану, стога су Авдејева замијенили Јаковом Јуровским - човјеком са задатком. 

Посљедња ноћ породице Романов

Рано је јутро 17. јула 1918. године. Јуровски тјера чланове царске породице да устану из постеље под изговором да се град налази под опсадом и да је њихова лична безбједност угрожена. Без пуно поговора заједно са четворицом најоданијих слуга који нису жељели да напусте своје господаре, одлазе у подрум. Николај је предводио колону са сином Алексејем у рукама, још увијек несвјестан онога што му се спрема. Када су ушли у малу празну просторију Јуровски им је пришао и прочитао изјаву: 

"Испуњавајући вољу револуције, Генерална дирекција Обласног совјета, донијела је декрет према ком је бивши цар Николај Романов - крив за безброј крвавих злочина против свог народа. Зато мора бити стрељан."

Сљедећег тренутка стражари су почели да пуцају. Главна мета био је цар који је усмрћен већ након неколико хитаца. Царица је пала мртва одмах након њега, пошто ју је један од метака погодио у главу. Када се дим настао паљбом слијегао, а у просторији се поново могло видјети, дјевојке су стражарима изгледале неповријеђено - као да су се меци одбили о њихова тијела. Тада је један од њих изгубио контролу, зграбио бајонет и довршио посао. Јуровски је испалио неколико хитаца у младог Алексеја. Послије двадесет минута ужаса, цијела породица и њихове слуге били су мртви - једни упуцани, други избодени и претучени. Једанаест тијела је потом изнесено из куће и утоварено у камион.

Епилог

Према свједочењима очевидаца, читав процес уклањања тијела био је хаотичан. Наводно су бољшевици лешеве првобитно побацали у плитак рудник Ганина Јама, након чега су покушали да га разнесу гранатама. Како подухват није успио, ријешили су да их превезу у нову гробницу. Међутим, камион се на путу ка другом одредишту заглавио у блату и том приликом су два тијела закопали у шуми. Осталих девет су полили киселином, спалили и закопали у оближњу јаму.

Пише: Александра Цветић