Животна прича Павла Вуисића, вјечитог боема који је мрзио глуму

10.07.2022. 20:03
0
ИЗВОР: stil.kurir.rs

Ко зна како би данас изгледао српски филм да се почетком педесетих година протеклог вијека није појавио легендарни Павле Вуисић.

Десетог јула 1926. године, када је великан нашег глумишта дошао на свијет, вјероватно нико није ни помислио да је рођен умјетник који ће промијенити дотадашњи тренд оживљавања ликова пред камерама и на потпуно другачији, комичан и ироничан начин освајати гледаоце.

Упркос чињеници да није био школован глумац и да је својевремено маштао о томе да постане правник, један од највећих филмских умјетника Србије током свог глумачког вијека одиграо је преко сто улога на којима су му тада завидјели, а ситуација није другачија ни данас. Међутим, и поред свог талента, ријетко је добијао главне роле. Једни су заступници тезе да их није заслуживао, а други су пак тврдили да их сам Павле никако није желио. Било како било, до данас се није појавио глумац који је толико презирао и ниподаштавао своју професију, а истовремено био непоновљиво успјешан у њој и надасве вољен од публике.

Јер, Павле је умио да одбије и најбољу понуду за филм како би остао на својој барци и уживао поред Саве или би одлазио у своје омиљене кафане којима је свакодневно изнова налазио нове замјерке. За њега је одлазак на рад у иностранство, и снимање са свјетски славним редитељима био најгори могући сценарио. Вуисић се никада ни по коју цијену није продавао за нешто што није, и до смрти је остао предан ставовима које је током младости стекао на улици.

Павле Вуисић рођен је на данашњи дан 1926. године у Београду гдје је остао да живи све до своје смрти 1. октобра 1988. године. Дјетињство и своје најмлађе дане провео је на улицама старог међуратног Београда који се таман опорављао од једног и припремао за други свјетски рат. Међутим, овом тада дјечаку то није представљао проблем јер је још од најранијих дана хватао маглу и тражио погодну екипу с којом би могао да направи какву квалитетну штету о којој би комшије дуго и нашироко причале.

Студирао је право које никада није завршио, али је био веома паметан и интелигентан човјек. Читао је све што би му дошло под руку, од етикета на боцама, па до оне најтеже литературе, чији би и назив мало ко умио да разумије. Осим тога, на свакојаким папирним паклама од цигарета и на крају у свескама, записивао је своје мисли и пјесме. Све до раних педесетих година огледао се у новинарству, радио је на Радио Београду, а непуну сезону глумио је и у панчевачком позоришту. Неколико пута је безуспјешно покушавао да се упише на Академију за позоришну уметност. Баш у том периоду, 1950. године статирао је на филму Чудотворни мач.

Филмску каријеру отпочео је 1955. године епизодном улогом у Шолаји, а убрзо затим добио је и главну ролу у Три корака у празно, за коју је награђен Златном плакетом Арена на фестивалу у Пули. Један од ријетких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту, током читаве каријере изузетном једноставношћу живљења и глумљења сврстао се у сам врх европске филмске глумачке елите. Уважени критичари тога доба истицали су да се чинило као да уопште не глуми, да је увијек исти, али да је сваку емоцију и мимику његовог лица било немогуће поновити.

Упоређивали су га са Јеан Габином, Орсоном Велсом и многим другим славним умјетницима. Иначе, Орсон Велс је за Павла рекао да је већи глумац и од њега самог, да му завиди и да је он вулкан глуме. Од њега је на поклон добио шубару коју је славни холивудски глумац носио на снимању Битке на Неретви. Док је био у Југославији, Велс је редовно ишао у Кинотеку и гледао Павлове филмове. Сви су вјеровали да је био онај калибар глумца који би ма гдје да се родио или појавио, сигурно направио велику и блиставу каријеру, али њега то није занимало.

Издвајан као непоновљива личност, гигант југословенске филмске и глумачке умјетности, Вуисић је својом појавом, изражајним лицем, дискретном и лежерном глумом, као и неком елементарном истинитошћу знао да надогради и лоше сценаријске предлошке. Као својеврсни особењак, све своје слободно вријеме проводио је на Сави, далеко од друштвене и културне јавности.

- Волео је друштво, кафану, реку, да се увек нешто догађа. Ујутро никад није знао где ће завршити и куда ће га ветар тог дана однети. Једино је знао куда ће кад је имао снимања, а то му је тешко падало. Волео је да зида и гради, имао је смисла за детаље, знао је за цаке. Волео је бродове, Аду Циганлију. Имао је сплав и чамце, ни сама не знам колико их је променио, продао или поклонио. Више поклони него што прода, а онда направи друге, и тако укруг. Говорио је оно што је мислио. Стварно није имао обзира. Ни према коме. Интересантно је, међутим, што никад није хтео да иде у иностранство. Многи су му нудили посао у копродукцијама, није хтео ни да чује. И ја сам га молила да идемо у Енглеску. Наравно, безуспешно. Режим је њега, напротив, волео. Био је пожељан у сваком филму, добио мноштво награда, чак су хтели да му дају и Авнојеву. Толико је од тога бежао. На крају је сео и написао да не жели ту награду. Кад је добио Славицу, данашњу награду Павле Вуисић која се традиционално додељује на фестивалу у Нишу, није хтео да је узме. Код Тита је био само једном, после премијере филма Битка на Неретви - прича глумчева супруга Мирјана, присећајући се колико је и сама избјегавала пројекте на којима би као филмски радник радила са њим.

Овај вјечити боем је поред успјешне каријере уживао и у складном браку поред супруге Мирјане пуне тридесет и двије године, све док их његова смрт није раставила.

- Важио је за неозбиљног момка и моји родитељи су се противили нашој вези, чак су ме закључавали како би нас спречили да се виђамо. Међутим, када су схватили да сам чврсто решена у својој намери да се удам, попустили су уз речи да након те одлуке нема назад, што сам и прихватила. Упознали смо се на рођендану мог брата од тетке с којим се Павле дружио. Била сам расположена и много сам причала, а он ме је слушао. Тада је била част кад младу девојку неко слуша. До следећег сусрета прошле су три године. Ниједан други мушкарац ми није био занимљив, док ми је Павле још на први поглед био интересантан. И заиста, живот с њим био је потпуно невероватан. Док би он био у кафани, време сам углавном проводила са свекрвом јер ми боравак у кафани, за разлику од њега, није одговарао. Много је волео кафану и од почетка нашег заједничког живота плашила сам се да и сам не отвори једну - осврнула се на давнашња времена његова супруга Мирјана којој је проблем представљало и то што је због природе своје професије са супругом често заједно била и на послу.

- Била сам филмски радник, али нисам волела да радимо на истом пројекту. Највише сам се плашила да будемо заједно док је Павле снимао серију са Чкаљом, јер је међу њима владала потпуна нетрпељивост, тако да Чкаљу никада нисам упознала. Прихватила сам све Павлове врлине и мане и навикла да живим с њима, али без обзира на све, изузетно се бринуо за мене. Било ми је веома тешко када је умро, а ја и данас, двадесет три године откако га нема, још чувам његове ствари - сјетна је Мирјана.

Био је принципијелан човјек који никада није желио да прихвата норме које су му други наметали, али с друге стране себи је увијек желио да угоди. Некад себично, али скоро никад на штету других, само да свој принцип истјера до краја.

- Није придавао значај важним датумима јер је то код њега зависило од расположења, али је, као и сваки човек, волео пажњу. Умео је да каже како не жели да му обележавамо рођендан, а онда би се ујутро, на дан свог рођења, пробудио и рекао: Данас је мени срећан рођендан. С њим је живот био занимљив и стално ме је увесељавао. Непуних двадесет година живели смо заједно са Павловом мајком, његовим братом, јетрвом, заовом... Рођена сам у сличној, многобројној породици, а данас је књига пала на једно слово. Ипак, не смета ми. Често ми је Павле говорио: Бићеш ти задовољна што немаш деце. Никада нарочито нисам маштала о потомству. Волела бих да се догодило, али ми није недостајало. Иако то није хтео да призна, чини ми се да су њему наследници ипак недостајали јер је изузетно волео децу - својевремено је испричала  Мирјана.

Иако у својој близини није волио велику дјецу ни непознате људе, малу је обожавао. Они који га познају често говоре да је сатима, нетремице умио да посматра бебе, а онда да им препричава сваки њихов покрет.

Онолика громада намрштотине у тренутку био се трансформисала и у најмање и најнежније маче чим би се приближио оним најмлађима. Мада се тачно знало гдје је његово мјесто у кафани, које пиће пије и у ком временском периоду жели с неким да разговара, дјеци је дозвољавао да му свашта раде. Чупали су му бркове, вукли га за обрве и образе, а он се на све то само слатко смијао. Чим би мало поодрасла нису смјела да му прилазе ни на метар ако није добре воље, а шта би се десило кад би поставили неодговарајуће питање, то нико није желио ни да замисли, а не да сазна. Оно што је сигурно јесте да је до смрти жалио што није успио да постане родитељ. 

Коментари 0
Повезане вијести
На данашњи дан преминуо Павле Вуисић На данашњи дан преминуо Павле Вуисић
Мајор Милан Тепић и Стојадин Мирковић - војници до посљедњег даха Мајор Милан Тепић и Стојадин Мирковић - војници до посљедњег даха
На острву Видо одата почаст српским војницима из Првог свјетског рата На острву Видо одата почаст српским војницима из Првог свјетског рата
Најчитаније
  • Прије 30 година формирана легендарна Српска гарда Илиџа (ФОТО)
    16h 57m
    0
  • У Сарајеву син запалио оца и побјегао
    8h 11m
    0
  • Служен парастос за погинуле борце Српске гарде Илиџа (ФОТО)
    13h 55m
    0
  • Више од 200 учесника на планинарском слету на Требевићу
    10h 18m
    0
  • Заслужено славље "Соколова" у дербију
    8h 25m
    0