Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили, говорио је својевремено Доситеј Обрадовић, писац и просвјетитељ, човјек од чије смрти ове године обиљежавамо 210 година, а ријечи из његових дјела одзвањају попут упозорења и у садашњости.

Зачети буђење и почети препород у народу није лак подухват, а из коријена онога што је он започео радом на просвјећивању, протканом идејама рационализма, вођен већим идејама о напретку, није лако одржати плод. Од почетака до данас прошла су два вијека, а ово вријеме говори да коријење у неким сферама још није стигло до цвијета, а камоли до плода. Култура, просвијећеност и умјетност пречесто бивају смјештане са стране, за њих се углавном појединци трзају и јуначки боре, у свим временима напретка и развоја свијета. Но, колико год други окретали главу, баш култура, умјетност, чување писмености и језика јесу темељи народа, које треба само још више уздизати, каква год времена била.

Доситеј Обрадовић својим радом и писањем у свом времену дао је својеврсни подстицај и усмјерење ка бољитку на том пољу. Вјеровао је у моћ разума и науке. Био је филозоф, педагог, који је рођен као Димитрије Обрадовић, а остао познат по монашком имену Доситеј. Био је српски министар просвјете и једна од најважнијих личности у српској историји краја 18. и почетка 19. вијека.

- Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам, време је већ, за живога Бога, време да почнемо слободније и разумније мислити! Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и оправдавати? Нико се неће ва век века исправити и побољшати друге укоравајући - навео је у свом најпознатијем дјелу “Живот и прикљученија”, а написао је и “Совјете здраваго разума”, “Собраније”, “Писмо Харалампију” и “Басне.

Употреба народног језика у књижевности, васпитање младих, скидање омчи заосталости, ослобађање жена потчињености у складу с напреднијим идејама, била су само нека од његових промишљања, која је могуће уочити у наведеним дјелима. Радио је као министар просвјете у Србији, организовао је Велику школу у Београду, путовао је свуда по Европи и гдје год дошао ширио своје идеје. Главна намјера његовог рада био је напредак у сваком смислу. Народ је позивао на прихватање култура, на упознавање других, а цијењење свога.

Сматра се да је његов рад заслужан за покретање и стварање праве националне књижевности - кидао је устаљене и једноличне окове традиције и усмјеравао писменост и писање ка модернијим токовима.

Своја знања о науци, филозофији и књижевности хтио је да учини доступним свим људима, јер је сматрао да тако треба да буде те да само учен човјек може да буде просвијећен човјек.