Није тешко замислити ту сцену. Чује се бат корака у хаустору, ударање шаком о дрво комшијских врата, продоран глас који се дере нешто као ‘Отварај!’, звекет који производи ударац цијеви калашњикова о оштрицу ножа за појасом крвника, онда лупање властитог срца у ушима, заглушујуће, оно од којег се не чује ни тихи глас комшије по кога су дошли, па рука аутоматски посеже за штеку и врата се отварају… “Шта то радиш? Видиш ли да је човјек болестан? Зло је тих јунских дана ’92. године становало у сарајевском насељу Грбавица и Горан Ченгић знао је то. Знао је и то да ће се, кад отвори врата и изговори реченицу којом је покушао стати у заштиту немоћног комшије, др. Хусније Ћеримагића, то Зло сручити и на њега. Знао је да сусрет са Злом значи само једно – смрт. А, ипак, није остао с оне стране врата. Да шути и чека да Зло прође. Да шути и копа по својој савјести тражећи изговоре зашто не треба изаћи. Да наслони страхом ознојена леђа о зид и сачека да катили одведу немоћног, болесног старца.
Ово је дио текста објављеног на једном од сарајевских портала на који сам наишао журно се спремајући да одем у посјету мајци трагично пострадалог Горана Ченгића. Нисам ништа знао о овом догађају. Владика Григорије ми је једном приликом рекао да би било лијепо да посјетим старицу и да се распитам о судбини ове породице. Тих дана сам био изузетно заузет и чинило ми се да би можда боље било да још једном одложим ову посјету.
Међутим, новинар новинске агенције „Анадолија“ Алмир Терзић ми је рекао да је госпођа Наташа прилично лошег здравља и да морамо бити пажљиви.
– Не би било лијепо да данас не одемо тамо ако смо се већ најавили. Она нас очекује.
– У реду пријатељу. Бићу у 11 код нове џамије на Грбавици.
Тако сам, ипак, након одслужене Свете литургије у храму на Вељинама у Источном Сарајеву, тог изузетно тмурног фебруарског јутра, у друштву новинара Алмира, посјетио госпођу Наташу Зимоњић Ченгић, мајку покојног трагично пострадалог рукометаша Горана Ченгића.
Сав простор бивше Југославије, а и шире, чуо је за Срђана Алексића, младића који је спасио живот суграђанину Требињцу, због чега је убијен. О том догађају је Срђан Голубовић снимио филм „Кругови“. Међутим, заиста су ријетки они који знају да је то исто на Грбавици, у јуну 1992. урадио и Горан Ченгић, прослављени рукометаш који је покушао да спаси комшију, но, обојицу је убио „један монструм” како га назива уцвијељена старица и чије име, како сама свједочи, никад у животу није изговорила.
Госпођа Наташа је тада 2017. године, са својим обољелим сином Роћком живјела у насељу Мојмило у сарајевској општини Нови Град. Дошли смо у тачно најављено вријеме, а госпођа Наташа је лежала јер је већ шест година непокретна. Тужно изгледа, иако са достојанственошћу и отмјеношћу одише њен бистри поглед из старачких вјеђа. Кук који је поломљен, како она вели, вријеђа мишиће и пријети да јој направи велике ране. Закованост за кревет и немоћ да сама о себи брине њу саму не подсјећају на хитру Наташу, а то је заиста изузетно болно.
– Неиздрживо је то моја дјецо, неиздрживо је то што не могу да се крећем, али то што кад се помјерим изазива ужасан бол одиста немам ријечи да опишем како утиче на човјека. Бол је чудна иманентност људске природе. Шта да радимо, смртна смо бића!
Одмах сам примијетио како је у питању образована, елоквентна и трезвена жена. Једноставно, као да је жаљење начин и предуслов да ова поносна старица и дама отпочне било какав разговор, јер је очигледно у свом животу била од оних жена које све раде максимално и које не калкулишу, па је предочавањем здравствене ситуације изражавала својеврсно извињење. Љубазно се захвалила за цвијеће које сам јој донио.
– Како сте знали да волим такве аранжмане?
– Нисам знао. Баш ми је драго да Вам се аранжман допада.
Лежала је отмјена старица, учтиво насмијана без обзира на то што читаву ноћ и ко зна коју по реду ноћ није ока склопила од болова. Међутим, застрашила ме је количина господства окована њеном немоћношћу да промијени прошлост и да утиче на садашњост и будућност. Вријеме је стало у том дому. Готово сваки детаљ покућства је елегантан, а истовремено прилично неупотребљив. Попут Роћка, њеног сина, човјека који има око шездесет година, али који је усљед своје тешке и мени непознате болести духовно и ментално на нивоу осмогодишњака, одвија се живот ових Ченгића. Сваки комад намјештаја, свака слика и сувенир, говоре о стилу живота и животним принципима ове скромне фамилије. Али, као што рекох, Роћкова употребљивост илуструје тренутно стање у овом дому. Он нас је дочекао. Непрестано се осмјехујући и нервозно бринући да мами не буде хладно и да јој јастук испод десне ноге стоји тако да је кук мање боли.
– Роћко сине, питај госте чиме ћемо их послужити!?
Након што нас је љубазно угостила уз Роћкову помоћ, отпочела је са питањима из којих се прећутно чуло: коме сам ја толико битна, коме моја животна прича треба и шта она представља?
Није знала да ће са Алмиром доћи и његов колега камерман и да ће опет са њом правити новинарски интервју, па се старица мало бунила јер није адекватно одјевена, и вјероватно се није емотивно припремила за мучну причу о страдању њеног Горана. Чешљајући се ужурбано полушаљивим тоном је рекла:
– Нисам имала времена да позовем дјевојку да ми среди фризуру. Баш си ме затекао Алмире. Знаш да ова баба не воли импровизације!
Мени је у почетку било непријатно. Непријатно ми је било уопште ући у њихов дом будући да сам од овог честитог новинара упознат о њеној огорчености према Србима. Та огорченост је посљедица свирепости појединца, рекао сам себи. Ова жена ипак види даље и шире. Надам се да та њена осјећања, ипак, нису везана за Србе већ за тог и таквог човјека и тај и такав неморал једног бахатог човјека. Наташа већ годинама није ни са једним Србином о овоме званичније разговарала и, како Алмир рече, Србе назива Четницима. Ипак, одмах сам осјетио, ова старица има срце у које могу да се смјесте читави свјетови, а камо ли да ја не могу ући у разговор са њом. Одважио сам се, одмах сам рекао да сам свештеник и упитао је да ли је чула за Владику Григорија који се интересује за њену животну причу и за истину о убиству њеног сина Горана?
– Да. Свакако. Има онај човјек шта да каже. Он нешто и ради да се измири овај јадни народ. Онакви би и требали да говоре и да свједоче, а не ови који не силазе са телевизијских екрана и чије намјере очигледно нису добре. А види им се на дјелима…
Кратко смо поразговарали о Цркви, о њеној (не)црквености, о њеном очекивању које је имала од Цркве као институције и схватио сам, као никада до тада, тако директно сву хладноћу титоизма и неизрециву равнодушност тог система вриједности према Цркви, према свакој религији, према свакој спиритуалној организацији у сваком могућем смислу. Наташа је, уствари, дубоко вјеровала у идеју социјализма, а сама комунистичка идеологија јој је уградила ставове о одређеним појавама, па тако и о Цркви. Први утисак који сам стекао управо из неких њених негативних ставова о СПЦ био је да разговарам са изузетно искреном и отвореном особом.
Некако сам одмах заволио ову старицу, увјерио се у њено поштење и аутентичност, па ми је свака њена ријеч била важна и примао сам је са пажњом. Као да смо причали о ријетким птицама, о озонским рупама, о нечему што не постоји нити је постојало, о нечему што није заузимало никакав простор и никакво вријеме, тако је текао наш изненадни разговор о Цркви, инициран ваљда мојим представљањем. Такво мјесто у њеном животу заузима ово што је мој живот, прошло ми је кроз главу, али зашто не осјећам никакву срџбу? Зашто свака њена ријеч истовремено милује и боли, али ипак не пркоси? Растужио ме је сусрет са оваплоћењем равнодушности према Богу у лику једне еманциповане и моралне личности, али ипак сам привилегован чињеницом да сваки њен став оставља простор за став саговорника.
…Комунистичка идеологија је заиста натапала неким лошим соковима људску жеђ за Богом. Иако је то опширна мисао, управо она ми је прошла кроз мисли док сам се, слушајући госпођу Наташу, увјеравао у њене погледе на религију, на Цркву. Какав је то само био набој. Колика је само морала де се деси отуђеност, лицемјерје и напокон крв да се овако јака „вјера” разоружа у народу који се клео у братство и јединство. Госпођа Наташа је, одмах сам схватио, одиста „млада партизанка“ у оном дубоком идеолошком смислу. Ти људи су постојали, они, ево, још увијек постоје. Хиљаде оваквих људи су стварно гинули за идеале и практиковали хуманистичку правду као modus vivendi. Кроз судбину њеног мужа Ферида, о којој ми је потом причала, схватио сам колико су њих двоје за правду страдали. Једна од ужасних неправди коју је преживио Ферид резултирала је смрћу њеног маленог сина, колико сам схватио средњег по рођењу. Кратко се на то осврнула, тек толико да ја још интезивније ћутим и да се смјестим у фотељу изван њеног видокруга док је Алмир одмотавао кабал од микрофона а камерман постављао камеру за снимање, ко зна којег по реду, интервјуа са мученицом Наташом Зимоњић Ченгић, а све у поводу свирепог убиства њеног сина Горана.
С обзиром да су Алмир и колега, незадовољни неким техничким детаљима, морали да се спусте до кола непријатно ми је било остати у тој фотељи скривен од њеног погледа. Наташина потреба да разговара са мном или просто због непријатности док чекамо њих двојицу опредјелила ме да искористим то вријеме и приђем лежају постављајући једно лагано питање.
– Занимљиво да се зовете Наташа… Занимљиво за тај период у којем сте Ви рођени да је неко дјетету дао име Наташа?
– Никад, ни у контакту са новинарима ни у питању било којих повластица нисам искористила то што ћу Вам рећи. Наташа. Па, то име сам добила као инсистирање наше родбине са оба двора, двора Петровића и двора Карађорђевића. Можда име моје сестре Ксеније звучи још упечатљивије за Ваше интересовање?
Каквог сада двора? О чему говори ова жена? Ја сам овдје дошао да се распитам у вези са догађајима из потоњег рата, а ова реченица коју је госпођа управо изговорила потресла ме је.
Мој прадјед је носилац Карађорђеве Звијезде првог реда. Био је у сватовима када се женио Краљ Александар Ујединитељ са Маријом Хоенцолерн, румунском принцезом, 1922. године у Београду. Одрастао сам у том поносном духу на селу Оровцу код Требиња, на самој граници са Црном Гором. Наслушао сам се прича из Великог рата и прадједовог храброг учествовања у њему. Потом сам уписао и завршио цетињску богословију и употпунио народна предања историјским фактима на Цетињу на којем је сваки камен мала, али наша освећена историја. Схватио сам ко су Петровићи. „Прочитао Његоша“, упознао Светост Петра Чудотворца. Повезао историјске паралеле између дворова Карађорђевића и Петровића. Два Данила, оба Петра, Сава, Василије, Никола, а с друге стране Карађорђе, Два Александра, Петар и родбинске везе са великим европским династијама… Све је то заокупљало моју пажњу. Као богословац интересовао сам се за светородности свих наших владарских лоза. Све је то било саставни дио интересовања просјечног човјека херцеговачког крша. Било је важно то што су се препричавале и преносиле само врлине и на тим драгоцјеним поукама имао сам привилегију да одрасатам. Када сам рукоположен у чин свештеника седам и по година сам службовао у Гацку. У јуначком Гацку сам се додатно епски и гусларски хранио „митовима” нашег имена и презимена и тек у наредној реченици старице – госпође, у потпуности прихватио информацију да се она дјевојачки презива Зимоњић и да је то кћи гатачих великаша кроз чије вене тече племићка крв. Запрепастио сам се и зарадовао истовремено слушајући наставак њеног обраћања мени. Пошто сам се привукао кревету и приближио јој се како не би морала гласније да говори, јер јој свака ријеч представља напор, умор и бол, узела ме је за руку и наставила:
– Па, моји Зимоњићи су тако и са Романовима имали неку везу. Но, ако ћете ми вјеровати то мени у мојој младости ништа није значило. Како да Вам то објасним? Једноставно, чак и толика блискост са великим фамилијама ништа ми није значила.
– По мјерилима времена Ваше младости није била атрактивна сродност са овим династијама? Одважих се да додам.
– Ето тако. Јесте ли чули за Петра Зимоњића, Митрополита сарајевског? Вјерујем да јесте с обзиром да сте свештеник по професији.
Иако очигледно неупућена у црквене односе и поставку живота, трезвена старица је моментално схватила да је то било сувишно питање, па је одмах наставила.
– Права сам баба. Свашта и ја питам? Петар је мој дјед. Његове се љубави сјећам; Топлине његове руке, сигурности у његовом погледу, радости када га сретнем. Тата нас је понекад доводио у Сарајево јер је Патар овдје службовао. Када бих Вам рекла да се сјећам како је Владика умио са нама да прошета поред Миљацке држећи нас за ручице… Е, па преко Зимоњића ја сам Вам, мило моје дијете, у сродству са тим великик краљевским, па и царским породицама и ево када се сада на то осврнем питам се како ми прођоше толике деценије живота након Другог рата да ми та чињеница готово ништа није предстаљала? Други је систем живота био. Сви смо били исти. Није важно ко извире из већег, а ко из мањег извора. Ваљда је то, у ствари, идеал човјечанства, зар не?
– Да свакако. Сад сте ме затекли. Али то што сте унука Светог Петра Зимоњића, то с поносом говорите? Тога сте се, ипак, у животу опомињали?
– Да. То је једна дивна и велика личност. Плашим се да му се Сарајево није адекватно одужило, а наша породица је разбијена на све стране. Немоћни смо да ту било шта поправимо. Ни њему се Сарајево није одужило, ни моме стрицу Богдану Зимоњићу, начелнику прве интерне клинике у Сарајеву, који је сарајевској омладини поклонио велику кућу у Кисељаку и за сиромашније студенте даривао стан у граду. Замислите, у овом рату је порушен његов споменик који је стајао испред медицинског факултета. А Петар није имао директног потомства, знате Ви боље како то већ иде. Убијен је у Јасеновцу, а имао је шансу да преживи, но рекао је да он иде тамо гдје иде народ. Како да не будете поносни на једну такву личност која није имала мрљу у својој биографији? Мој сестрић Миодраг ових дана се труди да прикупи одређене стварчице и успомене везане су за нашу фамилију. Оно важније из наше куће је већином објединио. Он често иде у Гацко.
Миодраг! Схавтио сам. Па то је та фамилија. У том тренутку ми прође кроз главу једна необична сахрана коју сам прије неколико година обавио у Гацку. Тог изузетно хладног зимског дана, 2010. године, као млади парох гатачки, у гатачком градском гробљу сахранио сам госпођу Љиљану Ковачевић, за коју су говорили да је унука Петра Зимоњића. То ми је тада звучало јако занимљиво, чак сам нешто и бесједио на том опелу понукан величином Светитеља Петра. Нисам сасвим упратио ту родбинску везу, али пошто је у Гацку остало сасвим мало Зимоњића, био сам увјерен да је ријеч о блиској сродности са Светим Митрополитом. Миодрага, Љиљаниног сина познајем од тог дана, а за њега сам прије тог дана чуо као за великог добротвора Немање Супића, и других гатачких спортиста. Невјероватно, Наташа је, у ствари, Љиљанина сестра. Морао сам прибрано да наставим разговор поштујући њен умор и очигледне болове које старица није успијевала да прикрије.
– Госпођо, значило би ми да прецизније сагледамо Вашу родбинску везу са Митрополитом Петром? А и то што сте поменули ове династије, ако је могуће волио бих да анализирамо, наравно ако Вас много не узнемиравам?! Но, најприје да Вас питам, када сте поменули сестрића Миодрага да ли сте говорили о Миодрагу Ковачевићу, спортисти из Гацка ?
– Да. Миодраг Ковачевић. Мој сестрић. Син моје покојне сестре Љиље. А је ли знате Миодрага или сте чули за њега?
– Да госпођо. Знам га лично. Нисам Вам успио рећи, ја сам седам и по година живио и службовао у Гацку. Тамо сам био парох, ако знате шта то значи?
– Да. Свакако. Знам.
– Ја сам обавио опијело приликом сахране Ваше сестре Љиље. Крстио сам Миодрагове синове и супругу који су једно љето дошли из Београда. Сјећам се да је Миодраг, кога сам тада површно познавао, инсистирао да их крстимо у Данићима у црквици Светог Петра Зимоњића. Сада сам повезао одређене ствари. Сјећам се да је приликом некролога над одром покојне Љиљане неко од тих рјечитих гатачких стараца рекао: ‘Данас сахрањујемо истинску даму, даму по роду и по опредјељењу’.
– Видите како је овај свијет мали. Знали сте моју Љиљу?
– Не. Нажалост. Мало прије њене смрти сам доселио из Требиња у Гацко примајући службу. Него, ја сам као врло млад поп Миодрагу био симпатичан и увијек је мене тражио за било коју фамилијарну потребу која је подразумијевала свештеника.
Наташа се засмија и уз болну гримасу настави да говори:
– Да. Одајете свакако утисак несвакидашњег попа, другачији сте… Ово схватите као похвалу.
– Хвала Вам. Како рекосте Ви сте унука Петра Зимоњића, тако су, сјећам се, и на тој сахрани говорили за Љиљу. Хоћете ли ми мало приближити тај родбински однос?
– Па, мој дјед је Стеван је син Војводе Богдана Зимоњића. Богдан је имао Петра, Аћима и Стевана, а Стеван мог оца Михајла. Ово Вам морам рећи, биће Вам интересантно: Када је Краљ Александар, онај што су га убили у Француској, пролазио кроз Гацко, чувши да се Стеван мучи као и сав народ у Гацку, свратио је код њега и питао га како живи, а дјед му је одговорио: ‘Како си ти одредио Величанство’. То се препричавало као анегдота. Том приликом је Краљ дао да се направи наша велика кућа у Гацку и у њој месара и трговина и сав намјештај је послао из Београда…
Помогао сам тада госпођи Наташи да историјски увежемо династијске фамилијарне односе и да дођемо до неких закључака. Рекао сам јој да знам за ту кућу у Гацку и да улица у којој се поменута кућа налази носи име Војводе Богдана Зимоњића. Очигледно ни њој није била сасвим јасна родбинска веза са Петровићима и Крађорђевићима. Расвјетлили смо све је кад поменух родно презиме краљице Милене, супруге краља Николе Петровића, а колико знам и рођене тетке Јанка Вукотића, сердара Николиног, и касније ађутатна краља Александра. (Сердар Јанко је народу познат из термопилске, велике и славне битке на Мојковцу, о Божићу 1915. године). Старица се видно прену када поменух презиме Вукотић.
– Да! Моја баба је Вукотић. Сестра краљице Милене. Нама је Јелена, Николина кћер, Јелена Савојска, слала хаљинице. Видите сине, било је нас пет сестара и свака има занимљиво име за то вријеме. У Гацку су нас звали ‘дамице’ тога се одлично сјећам. Кажем ти, никад то нисмо спомињали, било нам је сасвим природно све то. Кад су мом супругу Фериду-Фићи Ченгићу, првом послијератном градоначелнику Сарајева, нудили вилу као функционеру у комунизму он је то одбио. И то нам је било сасвим нормално. Данас се само рачуна кад нешто узмеш сљедовало те то или не. Била сам поносна на Ферида. Два пута је био на Голом Отоку и тамо се херојски држао… Нудили су ми да га се одрекнем. Разне су ми привилегије нудили. Нисам хтјела. Тата Михајло ми је рекао: ‘Ако се ти одрекнеш њега, ја ћу се одрећи тебе преко свих југословенских новина’. Ето тако, мој сине, и да смо добили вилу мени то ништа не би било чудно, ја сам вилу и стилски намјештај имала од раног дјетињства, али ево живот носи разне муке и изненађења, достојанственост морамо чувати…
Застаде мало, очигледно остаде без даха. Замисли се. Видно узбуђена старица загледа се у Феридову фотографију на зиду до њеног узглавља и додаде:
– … И образ, и образ! Све је под небом од тога јефтиније!
Уђоше Алмир и камерман. Све су средили. Покисли су. Јака киша је падала. Тешка сарајевска фебруарска киша умотана у маглу и један прилично неупотребљив викенд. Ја сам, ипак, данас нешто урадио након службе. Ако нисам прошетао са фамилијом кроз град, по Требевићу, или парком Врела Босне, прошетао сам кроз дјетињство, кроз своју гатачку службу и, по врх свега, кроз један интересантан живот старице која лежи и готово драмски говори о великим прецима и свом садржајном животу.
Наташа се, управо, емотивно спремала да још једном јавно проговори о својој највећој животној рани. Нисам више хтио да је замарам. Са великим бројем утисака сам се повукао у другу просторију како би они на миру снимили интервју. Слушао сам пажљиво. Професионално вођен разговор од стране Алмира и Наташине бритке, сасвим рационалне одговоре у којима не мањка емоције. Заиста сам имао шта чути. Покушавао сам садржај разговора смјешати у контекст веома интересантних података о Наташином поријеклу. Запањујуће. Зар је за овакву животну причу довољно само осамдесет и нешто година? Очигледно да јесте.
– Роћко сине, дај ми телефон.
Заповиједила је одмах након што је камера угашена. По старом телефонском роковнику тражила је неки број. Био сам устао да се поздравим са њом и кад се приближих видјех да у именику крупним штампаним словима пише: МИОДРАГ МОБ. И МИОДРАГ КУЋА. Није ми говорила ништа у вези са позивом, само ме је замолила да сједнем још макар пет минута. Упорно је окретала. Пар пута је окретала број без оног неопходног префикса 00381, а онда је још пар пута након што је схватила шта претходно треба окренути упорно додавала нулу испред 11. Тада сам јој помогао и Миодраг се напокон јавио.
– Дијете теткино. Чудиш се што те зовем?
Пошто му је објаснила ко јој је данас дошао у посјету и како смо прољудовали дала ми је слушалицу. Онда смо Миодраг и ја срдачно поразговарали. Онако гатачки. Као емигранти из тог чудесног мјеста које нас прати у стопу, мјеста које је у својој бурној историји угостлио и у себе смјестило двије племићке породице Ченгиће и Зимоњиће.
Не знам ни како, док сам се спремао да кренем, поменусмо Требиње. Она помену Влада Шегрта, народног хероја и његову супругу Олгу.
– Е они су из села сусједног мом. Из истог смо краја, али нисмо из исте идеологије…
Опет јој измамих осмјех. Лично их је познавала.
– Госпођо Наташа, Олга нам је очито заједничка пријатељица. Рекох.
– Дуго је живјела након Влада. Тек се недавно упокојила. Пред крај живота је и свештеника примала у дом. Сјећам се да је у дубокој старости, када бисмо наилазили пред Никољдан да освећујемо водицу Шегртима у Аранђелову, свештенику Стевану Ковачевићу и мени знала оплести вунене чарапе.
Наташа се насмијала и изгледа на партијску тему ми је имала рећи много штошта. Међутим, уморили смо је. Баш смо је уморили. Новинар и ја смо старицу цјеливали у руку, захвалили се љубазно и кренули кући.
– Роћко сине, испрати људе. Свратите кад-кад, само се најавите. Пријатна сте душа. Јавите се Миодрагу. Дадох ли Вам број?
– Имам госпођо. Хвала Вам. Опростите ако смо Вас узнемирили…
– Дођите…
Осјетио сам искреност и топлину у овој потоњој ријечи. Изашли смо из стана. Имао сам утисак као да излазим из неког сасвим другог времена, или макар из веће концентрације времена и догађаја. Силазећи степеницама ставио сам руку на Роћково десно раме. Није му било необично. Очигледно је помислио да сам му тим потезом сугерисао како нам је још неопходнија његова асистенција да изађемо из зграде. О Господе, колико је мало пажње потребно Роћку да буде важан, да се осјети користан, да јесте…
У сат и по времена стало је много утисака… О страшном догађају Горановог страдања и читавој тој ситуацији сам слушао у току снимања разговора. Алмир ми је рекао да могу наћи на пар мјеста неке од претходних интервјуа рађених са Наташом, па чак и изузетно добро урађену емисију „Квадратура круга“ аутора Бранка Станковића са београдске телевизије, као и неке писане чланке на разним порталима. Касније сам се упознао са овим догађајем у потпуности. Без обзира на то што сам планирао да нешто напишем и као сарајевски свештеник јавно дам подршку породици Ченгић која тражи макар мало пажње од институција, схватио сам да ова прича превазилази моје литерарне и друштвене моћи. Тешко ми је и сагледати ову ситуацију и истину.
Све је то одвише јасно. Међутим, изузетно је занимљиво да је Горан, човјек трагичне кончине, био спој и крајњи исход двије чувене гатачке породице: Ченгића и Зимоњића при чему невјероватно звучи чињеница да је његов отац директни сродник Смаил-аге Ченгића, а његова мајка праунука војводе Богдана Зимоњића, заклетих непријатеља, из чега сасвим јасно слиједи да је такав плод био осуђен да свједочи понављање историје, и што је још страшније, да буде његова жртва. Што се тиче поријекла његовог оца Ферида-Фића, прочитао сам у једном тексту Мухарема Баздуља да је Фићо био заиста Дедагин унук, односно Смаил-агин праунук, а слично сам пронашао на сајту неког од локалних меџлиса.
Данас након толико прича и причица које смо чули и које ћемо чути, након толико историје концентрисане на овако маленом комаду земље, схватимо једно: свако је важан и непоновљив. Човјек је одиста микрокосмос у макрокосмосу. Господ је својом вољом приликом наших долазака на свијет исповиједио вјеру у свакога од нас понаособ. Поштено би било да то урадимо и ми једни према другима. Тако ћемо исповиједити вјеру у Њега.
Ја се не усуђујем тврдити да је заиста тако, али опет, имам неки чудесни осјећај да се судбине Светог Петра Зимоњића и Горана Ченгића, на само Господу знани начин, укрштају на страдалничком путу, на опомињујућој стази која више не познаје ни народе нити језике, ћирилице ни латинице, која је дата за самог човјека као начин остварења у вјечности, -человјечности-, човјечности.
Покушао сам да забиљежим причу о једном садржајном сусрету са изузетно намученом старицом која је још увијек чистог ума и бритког језика и изнад свега урођене отмјености коју ће у гроб однијети. Потрудио сам се да запишем свједочанство да, како вели Иво Андрић: ‘Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умијемо да их нађемо сами у себи’.
Аутор: протојереј Данило Дангубић
