Сарајево испод Требевића, сад си варош Карађорђевића, пјевало се од 1918. године.
Сарајево, 6. новембар 1918. Сунчеви зраци стидљиво су тог јутра падали по маси народа који се окупљао чекајући војску с истока која ће јој донијети слободу. Побједничком армијом која је долазила на позив Народног вијећа – представничког тијела јужнословенских народа Босне и Херцеговине, командовао је војвода Степа Степановић, јунак са Једрена, Цера и Доброг Поља. Стари војвода очекивао је борбе већ на Дрини. Стрепећи, војници су се брзо приближавали граду у ком су послије убиства престолонасљедника туђина на Видовдан 1914. избиле прве варнице свјетског пожара.
У срцима окупљених била је бура. Дочек српских ослободилаца у Сарајеву био је тријумфалан и потресан – за памћење. Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима узбуђено пожелио добродошлицу и захвалио се за све њихове напоре. Мара Љубибратић, која му је подарила ловоров вијенац, присјећала се незаборавних момената:
Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући краљу, војводи, српској војсци, слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. (…) Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом Хероју и да својим очима види слободу. (…) Када га је на једном састанку жена, једна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио је узбуђено да ће сви грађани без разлике вјере уживати права и слободу.
Сам војвода Степа спречавао је насиља и освете. Живио је у скромном стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне природе, када је почетком 1920. послије обављене дужности напуштао Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намјеравале да му приреде. Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
На годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посјетила је војводу Степу у његовој кући у Чачку гдје је проводио пензионерске дане, живећи у улици која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Додијелили су му диплому са звањем почасног грађанина Сарајева. Он им је дослиједно себи захвалио и одговорио:
Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак.
Био је усхићен и дирнут. "Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!”, рекао је на крају.
Када је његово срце престало да куца 1929, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја. Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца узео ријеч на сахрани:
Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће. (…) Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће.
Градоначелник Приједора Алибег Капетановић је у свом телеграму истакао:
Нека је вјечна слава дичном војводи, под чијим је вођством српска војска ослободила Босну поносну.
Саучешће је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе. Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе веће општине (…) закључило је да вам изјави наше искрено саучешће.
Пише: Немања Девић
