У Цркви Светог Василија Блаженог, на Црвеном тргу у Москви је на данашњи дан 1990. године служена прва литургија, пуне 73 године након Октобарске револуције и доласка на власт бољшевика.

Ова црква подигнута је између 1550. и 1560. године и изграђена је према наредби владара Ивана Грозног, који је желио да обиљежи своја освајања након велике руске побједе над Татарима.

Изградили су је архитекте Барма и Постник.

Руско царство ушло је у 20. вијек као највећа православна држава на свијету. Око 90 милиона људи, од укупно 125 милиона руских грађана, били су православци.

На подручју Русије било је изграђено око 50.000 цркава.

Након Октобарске револуције у којој на власт долазе комунистички бољшевици, који су били изразито противцрквено настројени, почиње уништавање религије, а посебно православља.

Бољшевици нису сасвим забранили цркву, јер би то, ипак, изазвало отпор великог дијела грађана, који ионако нису објеручке прихватили нову комунистичку власт.

Први потези били су укидање права гласа свештеницима и затварање неких манастира и цркава.

Лидер бољшевика Лењин наредио је конфискацију црквене имовине широм Русије под изговором помагања сиромашнима.

Насилне конфискације изазвале су сукобе, те је током конфискација убијено око 2.000 свештеника и свих оних који су хтјели да сачувају црквену имовину.

Власт је исте године ухапсила патријарха Тихона који је до своје смрти 1925. године често био на мети комунистичке репресије.

Током двадесетих и тридесетих година прошлог вијека совјетска власт наставила је репресију над црквом. Према закону, грађанима је било допуштено да буду вјерници, али нису смјели пропагирати своја вјеровања. Истовремено, антивјерска пропаганда била је законита и раширена.

Историчари сматрају да је током тридесетих година 20. вијека око 100.000 људи осуђено у случајевима у вези са црквом.

Други свјетски рат промијенио је службену политику власти према цркви. Суочен са најездом нациста, Стаљин је допустио да се свештеници појаве на фронту међу војницима.

Грађанима је опет било дозвољено да јавно славе Васкрс, Божић и остале вјерске празнике.

Стаљинова смрт 1953. године означила је нови приод неслоге цркве и власти, али овај пут са пуно блажим посљедицама.

Никита Хрушчов покренуо је нови талас антирелигијске кампање у периоду 1958. до 1965. године, али нова репресија била је више економског типа, те се огледала у повећању пореза цркви.

Тек долазак на власт Михаила Горбачова означио је прекретницу у односима власти и цркве.

Иако је Горбачов био атеиста, допустио је грађанима јавно слављење црквених обичаја, а 1988. године лично је подржао националну прославу - хиљаду година хришћанства у Русији.

Тек 1991. године власт је усвојила нови закон о вјерским слободама који је у потпуности укинуо совјетске рестрикције цркви.