Код Соје није постојала граница између стварног и илузије. Није тражила хумор, него поезију у позоришту. И налазила ју је.
- Њене идеје струјале су замршеним крвотоком њеног раскошног талента и најзад стизале до самог срца представе, а она је потом непогрешиво погађала срце публике. Имао сам срећу и част да будем глумац код Соје и радост да са њом путујем кроз чаробну шуму која се зове позориште - рекао је ово прије неколико година глумац Светислав Гонцић, говорећи о првој жени редитељки филмова и позоришних представа у бившој Југославији, Софији-Соји Јовановић, од чијег рођења ове године обиљежавамо стотину, а од одласка двадесет година.
Рођена је у породици доктора Павла Јовановића, хемичара, а њена мајка Славка Илић завршила је филозофију. Дјед Софије Јовановић био је познати сликар Паја Јовановић.
- Основну и средњу школу на француском учила сам у Београду. Поред француске цивилизације и језика научила сам се дисциплини, прецизности и посвећеном раду. Истовремено сам учила музичку школу, на Одсеку за клавир, јер сам желела да се посветим музици. Под утицајем оца волела сам природне науке, па сам се одлучила за студије технологије. Глумица Невенка Урбанова утицала је на моје опредељење за позориште. Природно, прави позоришни занос добила сам још у француској школи. На драмски одсек Музичке академије уписујем се 1941. године где почињем студије глуме - испричала је Јовановићева у једном разговору којег је радио Радослав Лазић 1997. године.
Јовановићева је била позоришна и филмска режисерка, која је својим радом утабала пут многим ствараоцима и филмским радницима који су стварали послије ње и то доношењем свјежине у позориште и филм. Далеке 1947. године режирала је “Сумњиво лице” у Академском позоришту (првом студентском театру у држави), што је био први покушај модерног тумачења једног дјела Бранислава Нушића, а утицала је на развој Београдског драмског позоришта од 1951. године (овај театар основан је 1947. године).
У театру је режирала комаде “Флорентински шешир”, “Добри човек из Сечуана”, “Бал лопова” и “Рањени орао”.
Софија Јовановић режирала је остварења “Поп Ћира и поп Спира” (1957), “Дилижанса снова” (1960), “Др” (1962), “Орлови рано лете” (1966), “Пусти снови” (1968) и “Силом отац” (1969). Остварење “Поп Ћира и поп Спира” био је први дугометражни колор филм у бившој Југославији, а 1982. године радила је на истоименој серији.
- Са серијом “Поп Ћира и поп Спира”, завршила сам свој пут на телевизији, која је почела да превазилази моје моћи. Она данас пружа огромне, неоткривене могућности за духовну, уметничку комуникацију са публиком, али треба бити млад и амбициозан, понајвише радознао, па заронити у њене тајне и могућности - забиљежено је у Лазићевом разговору са Јовановићевом.
Јовановићева је режирала по Нушићевим, Стеријиним, Ћопићевим дјелима, те бројним другим дјелима аутора као што су Мир-Јам, Стеван Сремац и други. Једно од остварења је и серија “Осма офанзива”, коју је Јовановићева адаптирала по романима Бранка Ћопића “Не тугуј бронзана стражо” и “Осма офанзива”.
- Сматрам да је ова серија забележила важан историјски тренутак, снимила старе куће које више не постоје, једно трагично збивање које и данас доживљавамо. Снимљена на филмској траци остаће као документ избрисаног, али забележеног времена из наше трагичне историје - говорила је својевремено Јовановићева.
Међу осталим филмовима на којима је радила су и “Пут око света” (1964), “Извињавамо се, много се извињавамо” (1976), као и многа друга серијска и филмска остварења, те позоришни комади.
Приредила: Миланка Митрић/Агенције
