Својевремено се могло чути да су Турци, освајачи великих дијелова Балканског полуострва, Београд наводно назвали „кућом ратова”.
У науци је то чак био и предмет озбиљне академске расправе чије подробности остављамо по страни.
Показало се, ипак, да крилатица из поднаслова није издржала строги суд методологије историјских истраживања, у овом случају је умјесно примијенити мисао да ако није тачно „бар је добро измишљено”.
Јер, нема сумње, сви проучаваоци прошлости Београда, чак и они најстрожи у својој непристрасности, сложиће се у томе да је град на ушћу Саве у Дунав сасвим заслужио ту домишљату крилатицу – „кућа ратова”.
Он је вијековима бивао поприште разних сукоба, од оних које бисмо помало патетично, али и не мање тачно, могли да означимо и као „судари цивилизација”, до оних мањих који су такође испуњавали његову историју.
Уосталом, колико се зна, у посљедња два миленијума град је рушен тридесет седам пута, што значи у неком од двадесет вијекова чак и у неколико наврата.
За Османлије је Београдска тврђава била привлачно мјесто и велики изазов још од 15. вијека Најприје је султан Мурат Други (1421–1451) безуспјешно покушао да посједне Београд 1440, а то 1456. године није успјело ни његовом сину Мехмеду Другом (1451–1481), који је већ био овјенчан славом освајача Цариграда.
Штавише, млади султан је током опсаде био чак и рањен, а српски јаничар Константин Михаиловић приписује му речи:
- Докле Угри држе рашки (српски) Београд, дотле их не можемо побиједити.
Јуначка одбрана из 1456. године Београду је код оновремених писаца обезбедила називе „бедем хришћанства” и „кључ Угарске”.
Илустрација: Горан Горски/Политикин забавник
Први успјех младог султана
Жељу Мехмеда Другог Освајача да запосједне Београд остварио је тек његов праунук Сулејман Други Величанствени (1520–1566). Био је то његов први велики војнички успјех који је постигао на самом почетку владавине.
Опсада из 1521. године била је трећи покушај Турака да се домогну града на ушћу Саве у Дунав и себи прокрче пут ка средњој Европи. У тој свјетлости посматран, још једном се види колико је у оно вријеме пад Београда био значајан догађај и за хришћански и за османски свијет.
Млади султан Сулејман Други кренуо је из Цариграда у суботу 18. маја 1521. године, дакле нешто касније него што је у сличним приликама, за потоњих похода, уобичавао да полази када је ратовао на овој страни и када је кретао већ последњих дана априла или првих дана маја.
Његов циљ није био усмјерен и ограничен само на освајање Београда, како се понекад сматра, него је желио да се у отвореној бици сукоби са угарским краљем Лајошем Другим (1516–1526).
Војска коју је предводио и која се успут прикупљала, кретала се знаменитим Цариградским друмом преко Једрена, Пловдива, Софије и Ниша. Тако су, на примјер, учесници похода стигли у Пловдив 9. јуна, у Софију 16. јуна, а поред Ниша су прошли 27. јуна.
За све то вријеме прилазили су им дијелови војске из европских области Османског царства, што је до најситнијих подробности било осмишљено већ раније. Наводно је та војска досезала бројку од сто хиљада, али је у самој опсади Београда ипак учествовало мање ратника.
Епидемија стомачних обољења, која се у љетњој припеци и прљавштини брзо ширила међу мноштвом људи, прилично је проредила снаге нападача.
Премда је двор у Будиму са разних страна био обавијештен о припремама Османлија за поход, Угарска је неспремно дочекала догађаје који су јој ишли у сусрет. Држава је била у расулу, а њени погранични градови, које је бранило само по неколико стотина војника, били су препуштени својој судбини.
Попут осталих, и Београд је био запуштен и са свим траговима небриге. Док је султан долазио с најбољим војсковођама, одбраном Београда руководили су заповједници скромног ратничког умијећа.
Број шајкаша, господара пловидбе Дунавом, који су у ранијим приликама играли значајну улогу, уочи опсаде 1521. године веома је опао. Десило се то због охолог става угарског краља који не само да им није изашао у сусрет када су тражили заслужени новац, него их није ни удостојио пријема.
Уз то, Угари више нису имали способног ратника какав је био Јанко Хуњади који је 1456. одбранио Београд.
Османлије су брижљиво припремиле план ратних подухвата који су подразумијевали да се Београд најприје потпуно одсјече од позадине и потом нападне са свих страна, како са копна, тако и са ријека.
Имали су велики број топова и опсадних справа. Сулејман Други је раздвојио војску тако што је један дио који је предводио Пири-паша дошао пред Београд и започео опсаду, а други дио, са којим је био и султан, устријемио се на Шабац.
Упркос јуначној одбрани град је пао, док су браниоци сасјечени, а њихове главе распоређене дуж друма којим је султан пролазио.
Сулејман Други је посјетио освојени град, пажљиво га прегледао, наредио да се прошири и утврди и да се у њему смјести гарнизон. Одмах по запосједању Шапца султан је наредио да се ради пребацивања војске, коморе, стоке и другог материјала сагради понтонски мост на Сави.
Радови су текли споро јер је подухват био тежак, а османски ратници, који „летјеху као змије крилате”, у међувремену су пустошили Срем, палили тамошња насеља, разарали градове.
Предали су им се Купиник, Митровица, Сланкамен. Да би се Београд сасвим одсјекао, приступило се освајању Земуна који је бомбардован и који се послије узалудног отпора предао. Браниоци су побијени, а становништво одведено у робље.
Обруч око Београда, кога је Пири-паша држао под опсадом, све се више стезао.
Лајош, оклијевало
Крајем јула, под окриљем ноћи, група хришћана учинила је очајнички испад тако што је изашла ван града и напала турску посаду око топова. Премда су побили доста Турака, били су приморани на повлачење и све се завршило неуспјехом.
Султан је 29. јула прешао у Срем и кренуо ка Београду, а то је значило да је за град на ушћу Саве у Дунав куцнуо посљедњи час.
На другој страни, угарски краљ Лајош Други тражио је подршку и био у преписци са својим стрицем, пољским краљем Жигмундом Првим (1506–1548), који је био вољан да прискочи у помоћ. Међутим, упад Татара у Пољску осујетио је те намјере.
Лајош Други је 15. јула ипак кренуо из Будима, али је изостала потпора угарских великаша који му се нису придружили. Стигла је извјесна помоћ из Чешке, али је краљ, процијенивши да на располагању има знатно мању војску него Османлије, узалуд чекао још неке одреде.
Он није ни стигао до Београда него је одустао, а војска се једноставно разишла. За опсједнути град више није било никакве наде.
Најприје су се надомак Београда спојила оба дјела турских војних снага, оних које је предводио Пири-паша и које су овдје већ дуго биваковале, и оних које је предводио султан.
Потом је у петак 2. августа 1521. године започео главни напад на Београдску тврђаву. Услиједило је жестоко бомбардовање града са копнене стране, затим дуж Дунава, са сремске обале Саве и најзад са Ратног острва.
Београд је био изложен непрестаној паљби па се дан није разликовао од ноћи. Турски топови су били добро укопани и са заклонима тако да градска артиљерија није могла много да им науди. Браниоци су користили топове, пушке и остало оружје које им је било на располагању.
У јуришима на град Османлије су имале приличне губитке.
Доњи град који је највише страдао од бомбардовања и био најслабија тачка одбране, нека врста „меког трбуха” Београда, постао је главни циљ нападача.
Због тога је према султановом наређењу појачана паљба топова са Ратног острва. У општем јуришу, 8. августа, упркос огорченом отпору, Турци су продрли у Доњи град. Пошто су претходно запалили своје домове и друге грађевине, тамошњи браниоци су се повукли у тврђаву.
Да су вијести и у 16. вијеку могле брзо да путују показује податак да су у Будиму већ 10. августа знали да је Доњи град испражњен и да су становници спас нашли у Горњем граду.
Околност да су већину житеља Доњег града чинили Срби пружила је прилику угарским писцима да их окривљују за пад. Сматра се да то не одговара стварности, а ту је и подсјећање да су Османлије и приликом опсаде из 1456. године продрле у Доњи град, али Београд ипак нису освојили.
Завршни ударац
Услиједили су силовити напади јањичара на Горњи град, али је он одолио. У измијењеним околностима, Турци су сада из Доњег града бомбардовали Горњи и, рачунајући да су кровови покривени трском, убацивали запаљив материјал.
То је изазивало бројне пожаре који су се у врелим августовским данима лако ширили. Због тога је дио људства морао бити упослен у њиховом гашењу, а то је додатно слабило већ пољуљану одбрану и исцрпљене браниоце.
Илустрација: Горан Горски/Политикин забавник
Дана 16. августа поново је дошло до великог јуриша османских ратника. Да би што дјелотворније подстакао своје људе, Ахмед-паша се послужио лажима и једном врстом психолошког рата.
Он је пустио глас да је тог дана празник Видовдан, добро познат датум турске побједе на Косову, с једне, и симбол српског пораза, с друге стране. И из овог податка се види да су Турци сматрали да су им Срби заправо главни противници у Београду.
У борби која се распламсала опсађени су на нападаче бацали велике комаде дрвећа са забоденим клиновима и земљу посипали ексерима.
Турци су после освајања Доњег града започели са копањем подземних канала. У том циљу су врбовали вичне људи које су доводили из оближњих рудника. У ископане лагуме стављали су експлозив који су потом потпаљивали, а то је доводило до рушења градских кула.
Међутим, догађало се да су се понекад канали рушили прије времена, па су листом гинули и копачи и турски војници. Понтонски мост на Сави завршен је послије дванаест дана, 17. августа, чиме је успостављена непосредна веза између турске војске на сремској страни, гдје се налазио и султанов логор, и бојишта под Београдом.
Стање у граду, у коме су недостатак муниције, пожари и глад погубно деловали на дисциплину бранилаца, досегло је критичну тачку. Османлије су 24. августа приметиле прве бјегунце из Београда, а о осипању морала и безнађу на најбољи начин казује чињеница да су већ 25. августа браниоци затражили преговоре.
Будући да су замолили за вишедневни рок, Турци су процијенили да им је намјера да добију у времену како би се одморили и прегруписали. Зато су одговорили свом жестином, па су се 26. и 27. августа крваве борбе са много жртава наставиле.
Услиједио је очајнички покушај бранилаца да ноћу кришом пошаљу гласника краљу Лајошу Другом, изложе му све околности и ставе у изглед да ће предати тврђаву.
Међутим, гласник је био ухваћен јер га је наводно издао један „имућни невјерник” који је пребјегао из града у нади да ће га Османлије због тога наградити. Он је рекао Турцима да је стање у граду очајно, да многи умиру, да има пуно рањених, да нема хране, да недостаје барут за топове, да понестају за борбу способни.
...и предаја!
Кад се сазнало да је угарски краљ далеко и да нема никакве наде да ће стићи било каква помоћ, услиједило је расуло. Браниоци одлазе из града, док су заповједници спремни да султану понуде условну предају и затраже милост за себе и своје људе.
Један од њих, изведен пред Сулејмана Другог, султану је пољубио руку и уручио кључеве, чиме је симболично предао и сам град. Том приликом је састављен и протокол о предаји града који су уз заклетву потписали „виђени невјерници”.
Не зна се ко су били ти преговарачи јер су Турци под „невјерницима”, наравно, подразумијевали хришћане, али остаје нејасно да ли је ријеч о Мађарима или су по сриједи били Срби. Угарски писци опет сматрају да су Мађари били неустрашиви, а да су Срби били ти који су издали хришћанску ствар.
Савремени историчари, међутим, сматрају да је било управо обрнуто јер су преговоре могли да воде заповједници, а они су били Угари јер је Београд тада припадао угарској круни. Ипак, разборито је претпоставити да су и Срби сваки даљи отпор сматрали узалудним.
Како било, примопредају је требало извршити сљедећег дана. Тиме је судбина града била ријешена.
У науци је данас углавном прихваћено мишљење да су Турци освојили Београд у четвртак 29. августа 1521., мада су га браниоци, у ствари, предали дан раније, дакле 28. августа.
Узгред, за Османлије је 29. август и касније био датум за који су везани многи њихови успјеси у ратовањима на овој страни.
Подсјећања ради, осим освајања Београда 29. августа 1521, Турци су на Мохачком пољу за два сата потпуно сатрли угарске трупе у знаменитој бици, тачно пет година доцније, дакле 29. августа 1526, а равно двадесет година послије заузимања Београда, односно петнаест година послије бриљантне побједе код Мохача, то јест 29. августа 1541, запосјели Будим.
Турски историчари тачно су израчунали да је у четрдесет шест година дугој владавини Сулејман Величанствени, односно Сулејман Законодавац (Кануни) како га они радије називају, у походима и ван престонице провео чак 2745 дана (око седам и по година) и прешао 43.000 километара.
Исход таквих државничких и војничких прегнућа било је то да је пространство државе коју је наслиједио од оца Селима Другог (1512–1520) са 6.557.000 км2, увећао на 14.839.000 км2, што значи више него удвостручио.
Освајање Београда 1521. године, поновимо, био је први успјех вјероватно највећег султана у шест вијекова дугој историји Османског царства.
Аутор: Радивој Радић
Илустратор: Горан Горски
