Родитељ никада потпуно не познаје своје дијете, а чак и ако мисли да га је упознао – то није довољно. Док дијете полако стасава, његова мишљења, понашања, осјећања могу се преокренути за дан. Зато је потребно изнова продирати у свијет дјеце, њихових размишљања, среће и бола. Једино се тако родитељ може изборити са оним шта његово дијете води у зависност.

Др Светислав Митровић, психијатар са Института за ментално здравље, говори за Спутњик о проблемима модерног времена са којима се дјеца данашњице свакодневно сусрећу, а на која најчешће остају без одговора. Он ради у дневној болници за болести зависности у адолесценцији гдје се сусреће са младима од 12 до 18 година и објашњава да су разлози који младу особу гурају у црнило депресије, канџе анксиозности или другог поремећаја разноврсни и многобројни, а да дјеца и млади врло често одговоре потраже у дроги, алкохолу, коцки, или бијегу из стварног у виртуелни свијет.

Шта изазива зависност?

Др Митровић каже да постоји више мотива, чак и за врло младу особу – чак и за дијете, који их одвлаче у искушење да пробају алкохол или психоактивне супстанце. Ти мотиви могу бити и обична радозналост, притисак вршњака, али и жеља за привлачењем пажње и поистовећивањем са старијима из окружења. Ипак, поред „уобичајених“ разлога, каже, постоје и они дубљи и озбиљнији.

Сасвим је могуће да се особа већ у тим годинама једноставно не осећа добро у друштву, да пати од велике несигурности, озбиљних комплекса, лошег расположења, депресије… а чула је или прочитала да ће јој нека од психоактивних супстанци или алкохола помоћи да се њено стање побољша, односно да ће се осећати боље, каже др Митровић за Спутњик.

Када је ријеч о несупстанцијалним зависностима, односно играма на срећу и злоупотреби дигиталних средстава и медија, ради се о огромном изазову у који су укључене читаве индустрије – индустрија видео-игара, порнографска индустрија, индустрија игара на срећу, као и друштвене мреже од којих млада особа може врло лако постати зависна.

У свим тим свјетовима, објашњава доктор Митровић, млади данас проводе и по више сати дневно. Њихови мотиви су различити, али могу бити и комбиновани.

Митровић ради и са пацијентима чије су зависности супстанционог карактера, дакле које су везане за узимање различитих психоактивних супстанци, али и са онима које су понашајне или бихејвиоралне зависности и које се односе на зависности од дигиталних уређаја, дигиталних средстава и медија, мобилних телефона, коцкања, клађења. Оно што је обавезно код лијечења обје врсте зависности јесте да у терапијски процес буду укључени и родитељи те дјеце.

Како препознати проблем зависности?

Проблем ове врсте различито се манифестује и зависи од особе до особе, али се свакако може препознати и раније, односно на вријеме. Оно шта Митровић истиче у раду са родитељима јесте да једноставно морате познавати своје дијете врло добро. Тек тако може да се уочи одређена промјена понашања која је за дијете некарактеристична.

Многи родитељи кажу „Па добро, то је пубертет, ту долази до промјене понашања, емоција и размишљања итд.“ и то јесте тачно, али ако јако добро познајете своје дијете, свакако ће вам у једном тренутку, ако дође до оваквих злоупотреба, нешто указати да то понашање не припада карактеру које је иначе везано за ту младу особу.

Један од показатеља јесте тај да се младе особе повлаче у себе, да проводе много времена на друштвеним мрежама и у дигиталним медијима, да се изолују у својој соби, да мање комуницирају са укућанима… Ако узимају неке супстанце, неријетко „са врата“ одлазе право у своје собе, склањају се да не би били откривени, да се не би препознало да се нешто са њима дешава. Ово је један од бољих примјера колико је тешко разазнати шта је проблем, а шта „уобичајено“ тинејџерско понашање.

Промјена се може уочити и раније, али не мора да значи да је та промјена у понашању директно везана за неку злоупотребу супстанце, нити да се већ развила зависност од њих или од дигиталних средстава. Ипак, ваља такве промјене продискутовати у породици, поразговарати о њима и обратити више пажње на младу особу у том периоду.

Касније може доћи до попуштања у школи, до престанка бављења различитим креативним активностима који су млади упражњавали до периода промјене – спортске активности, различита интересовања и хобији… Ако дође стварно до промјене која је некарактеристична за младу особу, каже др Митровић, то је већ аларм и о томе треба размишљати.

Колико родитељи заиста познају своју дјецу?

Доктор Митровић је мишљења да родитељ никада заиста не познаје своју дјецу, бар не довољно, а поготово не у модерно вријеме. Старије генерације родитеља „каскају“ за савременим добом и многи од њих се још придржавају неких својих размишљања и погледа који су везани за раније периоде, периоде њиховог одрастања. Данас дјеца расту у врло специфичном времену које је прожето дигиталним средствима и огромним протоком велике количине свакаквих информација. Изазови са којима се млади данас боре далеко су сложенији него што су били прије само десетак, а камоли више година, па су самим тим и родитељски изазови сложенији.

Стално упознавање са дјететом, са младом особом, стални разговор неће никада бити на одмет, поготово што су млади изложени страховитим социјалним утицајима у којима се њихова размишљања могу промијенити у кратком року. Након тога, ми треба да упознамо ту промјену у размишљању, да бисмо схватили да ли она може касније довести и до промјене у понашању.

Колико је закон битан?

С времена на вријеме уводе се нове и оштрије мјере у циљу заштите младих људи од штетних утицаја, а најновију такву мјеру предложили су Министарство финансија и Министарство трговине. Они су недавно послали на јавну расправу два закона – Закон о играма на срећу и Закон о оглашавању, а једна од кључних ставки новог закона је спречавање малољетничког коцкања.

Доктор Митровић каже да закони јесу битни, али да се не може искључиво на њих рачунати, те да је утицај породице и те како битан. Једино комбинација различитих метода може довести до рјешења. Проблем било које зависности сам по себи није тако једноставног узрока, па самим тим једно рјешење или идеја не могу ријешити комплетну ситуацију.

Ја то не бих одвајао као „или-или“, већ бих рекао „и“. Мора да се комбинује и рад са породицом, а наравно да се и закон поштује, јер одређена ограничења морају постојати и јасно је одакле њихова нужност проистиче. Млада особа нема толико ни искуства, ни животног сазнања, ни животних идеја које би је довољно штитиле од евентуалних опасности, тако да мислим да су та ограничења потпуно адекватна.

Шта је данас највећа зависност?

Зависности се не мору упоређивати и „мјерити“, али статистички гледано, данас су несупстанцијалне зависности у интензивном замаху. За дјечаке и младиће више су резервисане онлајн активности попут видео-игара гдје се умреже па играју заједно, док су за дјевојчице и дјевојке више атрактивне друштвене мреже. Млади проводе сате у виртуелној комуникацији, иако се међусобно чак ни не познају, а многи од њих убјеђени су да гаје права пријатељства и другарства. Уз то, онлајн коцкање је почело да представља „разбибригу“ која се може „играти“ и на часу, на одмору, од куће…

Али поред ових зависности свакако да постоји и злоупотребе супстанци и то у поприличној мјери. Млади се прилично рано одлучују или усуде да пробају алкохол, а на то се неријетко надовезују и друге супстанце.

Шта ако немају породицу?

Када не постоји могућност да то буде породични дом и топло родитељско окриље, онда бригу о младима преузимају институције које су за то надлежне. Оне дају, колико могу, свој допринос, међутим, то иде врло тешко и јако је компликовано. Мало шта може да замијени породицу и оно шта породица може да пружи као подршку младој особи, наглашава доктор Митровић.

Ово су све социјално-психолошка оптерећења модерног доба, а управо је то улога родитеља или старатеља – да препознају доба у којем живе њихова дјеца и да са њима разговарају, да им се приближе, да им буду подршка и најтоплији животни сарадници и да им помогну да те изазове стварности и свакодневнице превазиђу са што мање трауматичних искустава.