Пуковник Владо Лиздек један је од оних старјешина Војске Републике Српске који су „наше горе лист“. Својевремено, био је међу првим матурантима соколачке гимназије који су се опредијелили за војни позив. Прије рата имао је успјешну официрску каријеру, а када је рат захватио југословенске просторе нашао се тамо гдје је требало стати у одбрану српског народа – прво у Славонији и на Банији, а онда на родној Романији.

Јединица којом којом је командовао – Прва романијска пјешадијска бригада, добитник је медаље Петра Мркоњића. Додјела овог признања од стране предсједника Републике др Радована Караџића, непосредни је повод за овај интервју са пуковником Лиздеком из марта 1995. године.

Господине пуковниче, најављивана и очекивана офанзива муслимана почела је знатно прије истека четворомјесечног прекида непријатељстава. Како Ви коментаришете најновије муслиманске нападе на границе Републике Српске?

Имајући у виду да то није први пут да послије потписаног примирја муслимани нападају, јасно је да сам потпис за њих не значи ништа. У то смо се увјерили више пута. За ову њихову офанзиву се знало, пошто су у току примирја користили све могућности за опремање и наоружавање, обучавање и слично. Без обзира на све то јединице Војске Републике Српске спремне су увијек да осујете те њихове намјере, а то ће бити и овога пута. Они сада, највјероватније, покушавају да прије истека примирја створе услове за планирану офанзиву не само на Мајевици и Влашићу него и на другим фронтовима.

Фото: opstinasokolac.net

Какво је стање у зони одговорности Прве романијске пјешадијске бригаде?

Прва романијска пјешадијска бригада је најстарија бригада Војске Републике Српске, бар кад се тиче региона романијског. То је прва бригада која је формирана и која је постојала, преформирала се из бивше ЈНА. Гдје год је била показала је да је права јединица. На простору гдје се сада налази је у таквом положају да усташе немају никакве шансе да било шта ураде. Команда бригаде, сви њени борци, а и они који су раније били њени припадници су прави борци Републике Српске. У сваком моменту спремни су да дочекају непријатеља. Очекујемо да крену, али ће се провести као и у децембру прошле године.

Ваша бригада је добитник високог признања – медаље Петра Мркоњића. Што за Вас, као команданта, значи то признање?

То признање није командантово него бораца Прве романијске бригаде. Они су то заслужили. То признање даје подстрек борцима за још боље ангажовање. Оно је, вјероватно, требало да дође и раније. Но, мисли да је дошло у право вријеме и у праве руке.

На чело Прве романијске бригаде дошли сте у вријеме кад се рат у бившој БиХ разбуктавао свом жестином. Који су били основни мотиви да се вратите у родни крај управо у вријеме најжешћих битака?

Имајући у виду да је рат почео 1991. године, моја је обавеза у то вријеме била да одем и на Банију и у Славонију са јединицама гдје сам био на служби. По повратку са ратишта из Славоније била ми је обавеза прво као војника, а затим према родном крају и свом народу да дођем. Не бих могао издржати да нисам дошао. Дошао сам, а мислим да би требали сви који су било гдје отишли или су се затекли у то вријеме ван Републике Српске да се врате и да наставимо да стварамо ову нашу лијепу Републику Српску.

Имате искуства и са ратишта у Републици Српској Крајини. Гдје је било теже?

Тешко је свугдје. Тешко је било и у Славонији, а и овдје. Међутим, имајући у виду борце са овога простора, који као горштаци имају срце, овдје је лакше ратовати. Ратује се заједно у строју са својим народом. Мислим да ће се овај рат завршити у нашу корист. Када би се прихватило оно што наше врховно војно и политичко руководство предлаже Алији и његовим сљедбеницима већ би био мир. Но, они то не прихватају. Наше руководство није за рат. Ми нисмо почели рат него муслимани. Ми бранимо своје огњиште и одбранили смо га.

Фото: opstinasokolac.net

На крају, господине пуковниче, шта можете поручити борцима Прве романијске пјешадијске бригаде и осталим припадницима Војске Републике Српске?

Могу им честитати на досадашњој борби и држању и да тако и наставе, јер усташе, тамо гдје су наши борци, немају никакве шансе.

Генерал-потпуковник Владо Лиздек, син Реље, рођен је 10. августа 1947. на Равној Романији. Преминуо је 14. новембра 2008. године. У чин генерал-мајора унапријеђен је 1997, а у чин генерал-потпуковника 2001. године.

Аутор: Бране Гајевић