Појавише се зраци сунца изнад Требевића,

пуним сјајем обасјаше долину Котроманића.

Пробудише, испод магле уснули град,

пробудише Сарајево тад.

Пробудише нека сјећања, не тако давна, али

не могоше вратити она времена, не тако стара.

Пробудише успомену на оне дане прошле,

али не могоше вратити оне, који из 

Сарајева заувијек одоше.

Не могоше их вратит у њихов родни град,

не могоше тад, не могу ни сад.

Оставише они тако, заувијек, на Миљацкој

тај лијепи град, за којим чезну и сад.

Оставише своје снове, испод стабала крај

Вилсона, и у кори платана, имена своја.

Оставише своје погледе са Бистрика, у ноћној

тами, и одоше без осмијеха, одоше сами.

Оставише своје дјетињство на Врелу Босне,

и на њему, своје дане босоноге.

Оставише своју младост крај Себиља славног,

и по башчаршијској калдрми, хладној.

Оставише у Сарајеву своје најбоље године,

своје животе, и све што је лијепо, тамо остало је.

Оставише своја прољећа, на Бентбаши љета и

јесени златне, и одоше у зиму, да се никад не врате.

Остаде празан тад, испод Игмана тај лијепи град,

празно је Сарајево без њих, празно и сад.

Тог сњежног фебруара и марта, те зиме хладне, 

посљедњи пут, у исто вријеме, чуше звона и езане.

Оставише своје Сарајево, да у њему више не пате,

и одоше тог марта на пут без повратка,

одоше, да се никад више у њега не врате.

Ова тужна прича и данас живи, о народу коме

се читава земља. Диве се томе, колико су храбри

и снажни били, те су другима поклонили, оно,

зашта су они живјели и умирали.

Све су поклонили и другима оставили, а за собом

само успомене понијели. Испратише их звуци

звона са Башчаршије старе, и одоше,

одоше да се никад више не врате.

Њихове трагове тад заме, та зима окрутна, али 

их не омете са правог, о слободи сањаног пута.

Отишли су за слободом, у тишини, не жалећи

за оним, што су за собом оставили.

Из Сарајева, тог славног града испод Требевића,

одоше тог марта, сва жива и мртва, српска бића.

И уз звуке црквених звона, са Башчаршије старе,

одоше, одоше да се више никад не врате.

И сад без њих, као што рекох на почетку, свићу 

јутра нова, буде их баш та, башчаршијска звона,

али без њих, никада више неће пробудити, 

времена стара, она.

Аутор: Миладин Тришић