Радоване, море ли ти коса?

10.06.2022. 17:22
6

Моба

Све зарасте, издивљачи, искорови, запогани... и питоме планине, и редушњаци, и јагодњаци,и врела, и чаира... Само остају чари успомена,  неиспуњене жеље и ожиљци.

Том благо нагнутом ливадом испод крша, изнад Гроздина врела, не можеш сада прогазити без дубљих, гумених чизама. Трње, гладишика, чичак, зуква, глог и тек понеки крушчић и грабић насвојили су, завладали ко душманин који  мисли да ће остати овдје пет стотина година.

Гдје је она  питома ливада,  реске траве, дјевојачком душом прошарана и извезена цвјетним бојама, с мирисом мајчине душице и првих редуша?

Тетак Боро би увијек био косибаша. Био је то повисок,  мршав, изузетно жилав човјек, који је имао добар пар, великих  коња. Био је познат по томе што би му се, кад се посјече ( а често му се то дешавало) ране невјероватно брзо замиривале, а и по томе што су га сами коњи, кад год се напије, инстинктивно довозили на гуменим колима право пред његову кућу. 

Поранио би издалека, да би први раскосио с врха, али вјешто, да  косцима махови откоса не дођу „подребар“ него онако на руку, како би се са мање напора слагала трава с десно налијево. Ипак, кад закоси двадесетак косаца, мобеника, они посљедњи понекад награбусе, јер је ливада валовита и стрмовита, а и само искашање је некако прљавија, тежа  и досаднија косидба. Тетак би у том првом раскосу, тако момачки подврискивао, (а пошто је  јутро гласно и бистро), чинило би ми се, да се јека врискe  чула све до пруге, са које му је писком одговарао  рани задимљени „ћиро“ који је свако јутро возио од Вишеграда ка Сарајеву.

 Косибаша је  морао бити понајбољи косац, са добром „кованицом“ и белегијом „талијанком“,  али и вођа који неће ни  дружину преморити, нити домаћину оставити лоше покошено. Домаћин, Аџо, је одређивао даљи редослијед, косаца по вјештини и витештву, док би он остао посљедњи, да има најбољи поглед на мобу. Посебна ревизија је био ђед, који је већ био престао косити, али је са штапом превртао свјеже  откосе да провјери ко добро не саставља махове.

Тада сам имао петнаестак јунећих година и мислио да сам већ велики.Отац је те седмице био трећа смјена, па сам једва дочео да ме пусти да га замијеним на моби.У тим временима смо ми дјечаци веома рано учили косити, малтене, као кад сад дјеца почињу баратати компјутером.Дотад сам са дјецом доносио воду са Гроздиног врела, што ми је изгледало тада већ досадно и понижавајуће. То Гроздино врело је тајило неку  мистичну причу да лијечи грозницу, па је  неко бацао тадашње, бијеле, металне динаре у тај изузетно хладан извор, од ког никад не заболи грло. Ђед ми је казивао да ће се разбољети онај ко украде новчиће из врела...На најсунчанијем дијелу ливаде су се назирале давно зарасле зидине неке куће.Говорили су „Јованкина кућа“, али нико није знао кад је живјела, ни ко је била та Јованка.

Аџо ме је убацио међу  јаке косце, негдје у средину мобе,  да не будем баш при крају. У обичном скромнијем дијелу нашег народа се дјеци преносило да је средина златна („немој ни први, али немој баш ни задњи“). Некад је средина најгора...Све је било добро до поднева, када је сунце већ припекло, а коса се „затравила“ и затупила...

И косибаша је све чешће оштри, а неко је започиње и ону уморну романијску:

„Радоване, море ли ти коса?

Море коса, ал нема откоса.“

Тетак  је коначно наредио паузу и откивање коса под широком крошњом дивље крушке.  Нигдје прави косац не иде без кова и добре белегије, сем мене који тада још нисам знао отковати косу и оних што увијек иду грлом у јагоде.  Упорно бих учио и пробавао ковање, али бих само „нагрдио“ косу, тако да би ме  отац још горе грдио. 

- Најважније ми је да ја више не носим воду - размишљам ја, јунаша...

Дуг је љетни дан кошевине. Припекло. Полицајац  Радоје се скинуо у црвене купаће гаће. Сав је од мишића, силе, масе. Једино ни он нема вјештине, него буба, одадире чистом снагом,  док му се низ чело и леђа слива зној. Понекад, кад на моби нема најерица, кад су косци наравни, договоре се да се не јуре, него се одмакну на метар-два  један од другог и сложно замахују, сијеку тако да се чује само један једини, најјачи, братски фијук.

Ја, од невоље,  пропуштам једног по једног косца испред себе, јер ми се  коса потпуно иступила. Нејаке дјечачке дланове пробили крвави жуљеви.Сужавам мах.Опет чупа и остаје трава под откосом.  „Узда Марко и себе и Шарца“.Пошто сам остао предзадњи и Аџо и ђед виде моју срамоту. Ђед својом чувеном кривом тојагом преверће мој откос, клима и кима испод шешира и нешто мрмља кроз бркове.Не каже мени ништа, а лакше би ми било да бар каже.

Понекад би се од шале, на неким мобама, иза подне почела и она:

„Дуга дана у зла господара,

Неда сјести, неда љеба јести.

Иде ручак. Иде насмијани женски вод, наша љетна љепота и срећа.Тек око три поподне.Прва је стрина. На глави носи велику питу зељаницу, а у обје руке повеће завежљаје.Била је то изузетено висока, виђена, тада још млађа жена.И сад негдје имам црно-бијелу фотографију са њене свадбе, јер је отац, као дјевер, потурао под своје цокуле груде снијега да не изгледа мањи од стасите младе у црним димијама. Са стрином цуре и снаше разастиру столњак испод широке оморике чаирњаче, на траву међу разгрнуте откосе и праве „царску“ трпезу.  Миришу јагњеће печење  и румене, масне  пите. У средини велика црвена ћаса с киселим млијеком.У шареним тањирима жути се слатки кајмак, који испод прикрива млади сир. Салата од сочних  краставаца, младог лука  и  понеког крупно расјеченог парадајза. Пред косибашу додају плећку.  Шарена сланина, ракија, пиво, Гроздина вода и теткова здравица:

„Домаћине, био газда, им'о свега, им'о вазда...“

Аџо  откова на брзину и моју косу, онако само по затупљеној жици, да ме спаси од срамоте и она поново зазвижда, зафијука, запјева... Дође ми да подвриснем ко мој тетак издалека.

Трипут се спустимо косећи сложно, три пут изађемо и остало још само мало од педесетак дулума Аџове ливаде. Кад је пун желудац, кад  се попије која, одмори, запјева, кад сунце изнад Јаворине  нагне према Требевићу, добије се нова снага.

„Биће добар косац овај мој братић,“ бодри ме и јуначи  Аџо, који је увијек на кошевини носио мању пљоску ракијице, јер она најбоље, наводно,  гаси жеђ. Кад год би пијуцнуо из пљоске, увијек би клекнуо на једно кољено, „да му ракија не удари у ноге“.

Изађемо  и четврти пут и прикошено.  Мирише педесет дулума свјежих откоса.Двадесет косаца пјева и враћа се у село, с косама окренутим ка небу. Кликћу орлови мишари, круже и лебде готово без покрета широких крила.  Сљедеће неђеље с пјесмом на мобу  код неког другог домаћина.

Нема ни ђеда, ни Аџа, ни косаца, ни моба, само понекад сијевне реума у раменима од кошевине и навиљака. А опет, једни се жале да све зараста, док се други  стално буне што се растиње посјече...

Љети свратим на хладно Гроздино врело и све ми се чини како чујем да неко заинат вришти или можда воз пишти испод Јаворине.

Из књиге „Е, мој соколе“ Слободана Ковачевића

 

Коментари 6
  • Generic placeholder image
    Majevica-mart,april '95 22.06.2023. 08:01
    Nema jarma ni zavornja,niti volova,nit kosaca,nit kopaca,nit cigana po selima,nit se ore s volovima...
  • Generic placeholder image
    my name 04.09.2022. 14:30
    Razumio sam,ali ti nije dobra obrada brusenja @Mandic!?
  • Generic placeholder image
    @мандић 30.08.2022. 21:16
    Поред свега што написа ништа не разумик.
    Заворањ се никако не уклапа у наведене именице, радње. Но важно је да си реагово 😀
  • Generic placeholder image
    kod prf. D. Mandica 25.07.2022. 21:23
    @@ Zavoranj ............ Radilica 2T,promjer klipa 48 mm,zavoranj klipa".Lakse mi bilo nabiti klip",nego da ostavim link. QSL
  • Generic placeholder image
    Заворањ 22.07.2022. 07:34
    @ Д. Мандић
    Било би ти лакше да си оставио линк пјесме гуслара Копрвице.
  • Generic placeholder image
    kod prf. D. Mandica 27.06.2022. 07:07
    Spomenut cu nesto o svom selu i napisat takvu imam zelju.Lijepo je selo moje ispod njega zeleni se polje.Selo moje,ti si slicno gradu,nema stoke nit zivine,zapustili zemlju u ledine.Putevi su zarasli u trave,nema nikog da natjera krve. ... Ko livade kosi moje,ko otkiva moju kosu,dal se kosci poceraju ko nekada sto su. Dali radi krcma stara,odjekuje li u noj vriska,cujeli se svud okolo pjesma romanijska? ...
Повезане вијести
Лазаревић: Посебна сједница НСРС - комедија за коју тек иде плаћање карте Лазаревић: Посебна сједница НСРС - комедија за коју тек иде плаћање карте
Мартовски погром - Нисмо заборавили Мартовски погром - Нисмо заборавили
DEUS EX MACHINA DEUS EX MACHINA
Најчитаније
  • Битка за Рогатицу - Једна од највећих битки четника против Нијемаца и усташа (ВИДЕО)
    4h 30m
    3
  • Пуњене тиквице
    4h 3m
    0
  • Рањени полицајац открио детаље крвавог пира Албанца
    17h 23m
    1
  • Ушао у лифт у суботу, а изашао у понедјељак
    19h 53m
    0
  • Инспекција затворила два базена
    15h 54m
    0