Шта је аутизам?

Рани знакови аутизма код дјеце: Препознајте, не плашите се, дјелујте.

Аутизам, или поремећај из спектра аутизма (АСД), сложен је неуролошко-развојни поремећај који утиче на начин на који особа комуницира, доживљава свијет и повезује се с другима. Иако се сматра „развојним поремећајем“, он надилази развојни период дјеце и заправо представља целоживотно стање – дјете са аутизмом одраста у одраслу особу са аутизмом. Важно је разумјети да аутизам није болест, већ другачији начин развоја и перцепције свијета. Спектар аутизма подразумијева широку разноликост у симптомима, интензитету и способностима. Нека дјеца из спектра имају благе изазове у социјалним интеракцијама, док друга могу имати озбиљније потешкоће које захтијевају интензивну подршку.

Аутизам се сматра спектром управо због тога што обухвата веома различите обрасце понашања и способности. На примјер:

• Нека дјеца могу имати потешкоће у говору и бити невербална, док друга могу развити језичке вјештине, али имати ограничене социјалне интеракције.
• Неки појединци из спектра могу имати ниске потребе за подршком с израженим талентима у одређеним областима, попут математике, музике или визуалних умјетности, док други могу имати значајне интелектуалне тешкоће.

Према Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (ДСМ-5), симптоми аутизма груписани су у двије главне области:

1. Потешкоће у социјалној комуникацији и интеракцијама, што укључује изазове у разумијевању социјалних правила, изражавању емоција и развијању односа с другима.
2. Репетитивни обрасци понашања, активности или интереси, што се може манифестирати кроз понављајуће покрете, опсесивне рутине или преокупацију специфичним интересима.

Шта узрокује аутизам?

Аутизам је резултат комплексне интеракције генетских и околинских фактора. Иако тачан узрок није у потпуности разјашњен, научна истраживања су показала:

• Генетски фактори играју кључну улогу. Постоји већа вјероватноћа да ће дијете развити аутизам ако постоји породична историја овог поремећаја. Уколико један једнојајчани близанац (који дијели велику већину генетског материјала са својим сиблингом) има поремећај спектра аутизма, шансе да га има и други расту и до 60-90%, док је код двојајчаних близанаца (који деле неки генетски материјал као и било који брат и сестра) та шанса између 3-30%.
• Околински фактори могу допринијети ризику, укључујући пренаталне факторе попут изложености одређеним токсинима, старост родитеља а поготово старост оца, компликација током трудноће (гестацијски дијабетес, инфекције током трудноће), као и компликације током порођаја (хипоксија плода, церебрални хематоми итд.)

Важно је нагласити да нема доказа који повезују вакцине с настанком аутизма. Ово је широко прихваћено у научној заједници, а више од 20 студија потврдило је да вакцине немају никакве везе с АСД-ом (Wорлд Хеалтх Организатион, 2023).

Рани знакови аутизма

1. Социјална интеракција

Дјеца са АСД-ом често показују потешкоће у успостављању односа с људима:

• Недостатак реакције на име: Типично, бебе до 12 мјесеци реагују на своје име. Ако дијете не показује никакву реакцију, или је она ријетка, то може бити један од првих знакова (Баранек, 1999).
• Избјегавање контакта очима: Контакт очима често је ограничен или потпуно одсутан. Дијете може избјегавати гледање у очи чак и током важних интеракција попут храњења.
• Одсуство реципрочне интеракције: Дјеца с аутизмом ријетко показују интерес за игру с родитељима или вршњацима. На примјер, не дијеле играчке нити траже пажњу одраслих. Могу тражити (тиме што Вас вуку за руку) да сједите поред њих и да их гледате како се они играју, али ће често показивати отпор уколико покушате да се укључите, а поготово уколико покушате да водите игру и мењате њихову идеју.
• Недостатак исказивања фацијалних експресија и дијељења емоција: Дијете може дјеловати незаинтересовано за туђе изразе емоција, попут радости или туге, и исто тако не исказивати сопствене емоције кроз фацијалну експресију и контакт погледом. Често је присутно исказивање емоционалних крајности (изнимне среће или изнимне туге) уз изостанак адекватне фацијалне експресије за друге, суптилније, емоције попут стида, збуњености, разочарања итд. 

2. Комуникација

Проблеми у развоју вербалних и невербалних комуникацијских вјештина често су очигледни код дјеце с аутизмом:

• Недостатак гестова: Док дијете нема способност говора, гестови су доминантан начин комуникације и интеракције дјетета са својом околином. Код дјеце у спектру аутизма показивање прстом у циљу потраживања или дељења интересовања често изостаје, или се јавља тек након што дијете бива укључено у процес логопедске или дефектолошке стимулације. А чак и тада, оно бива ређе у поређењу са дјецом неуротипичног развоја.
• Кашњење у развоју говора: Дјеца с аутизмом која имају ниске потребе за подршком често не користе једноставне ријечи до 16 мјесеци, нити праве једноставне реченице до 24 мјесеца, док код друге дјеце са израженијим потребама за подршком продукција говора зна бити одложена и до 36 месеци и више.
• Ехолалија: Понављање ријечи или фраза које дијете чује, без разумијевања њиховог значења и њихове употребе у комуникативне сврхе. Често се јављају и одложене ехолалије (металалије) у виду продукције ријечи, реченица из пјесмица, цртаних филмова, прича које је дијете некада чуло.
• Монотони или необичан тон гласа: Глас може звучати роботски, заравњено, или насупрот томе изазито пјевљиво, те дијете дословно „скида“ интонацију фраза које је некада чуло.

3. Понашање

• Репетитивни покрети: Дијете може непрестано махати рукама, љуљати се или окретати око своје осе, вртјети објекте који нису за то намењени, балансирати објекте који нису за то намењени, загледати своје прсте под неуобичајеним угловима итд.
• Опсесивне рутине: Свака промјена у рутини може изазвати тјескобу или узнемиреност (пут којим се иде, редослед активности у току дана, проблеми приликом преласка са једне активности на другу).
• Усмјереност на детаље: Дијете може сатима проучавати специфичан дио играчке или објекта, попут точка на аутомобилу, лампице на књизи, вентил од радијатора итд.

4. Сензорна обрада

Дјеца с аутизмом често реагују преосјетљиво или смањено на сензорне стимулусе:

• Преосјетљивост: Реакције на гласне звуке, јака свјетла или одређене текстуре могу бити претјеране. Чести су проблеми у одбијању различите хране, и јављање такозване „беж“ дијете где дјете једе „беж“, најчешће крцкаву храну (чипс, смоки, поховано месо, помфрит, хљеб итд.).
• Смањена осјетљивост: Дијете можда не реагира на бол или екстремне температуре.

Игра дјеце из спектра аутизма

Игра је кључни аспект дјечијег развоја јер потиче социјалне, емоционалне и когнитивне вјештине. Код дјеце из спектра аутизма, игра се често разликује од игре типично развијене дјеце:

1. Одсуство симболичке игре: Дјеца с аутизмом ријетко се претварају да лутка једе или да играчка аутомобил вози. Они се обично фокусирају на физичке особине играчке, попут текстуре или звука. Код дјеце која временом развију симболичку игру, она често буде у складу са њиховим специфичним интересовањима и бива у виду проигравања различитих сцена или прича из цртаних филмова или књига.
2. Репетитивна игра: Дјеца могу непрестано вртјети точкове играчака, слагати предмете у истом обрасцу или понављати специфичне радње или секвенце активности.
3. Самостална игра: Дјеца из спектра аутизма често преферирају да се играју сама, без укључивања других. На примјер, могу проводити сате слажући слагалице без потребе за интеракцијом. Са друге стране, понекад кроз третман могу тражити да будете поред њих али да они буду ти који воде игру без Вашег уплитања. Такође, понекад самостална игра може бити велики изазов, те да дијете нема самосталну идеју за игру и да зато захтева да Ви будете ту и осмишљавате игру за њега. Заједничка суштина горе наведених могућности јесте у ригидности.
4. Интензивни интереси: Дијете може бити усмјерено на одређене предмете или активности, попут проучавања вентилатора или слагања истих коцкица. Може тражити изнова и изнова нове гумене диносаурусе, или животиње. Може жељети све играчке или сву гардеробу на мотив аутића Муње или неког другог лика из цртаног филма. Сам интерес може бити неприкладан према свом квалитетету (дијете од три године које свуда тражи каблове и вентилацију) или према својој фреквенцији (стални разговори о нпр. аутима, марке аута, врсте аута, играчке аута, мајице на ауте итд.)

Значај АДОС и АДОС-2 у дијагностици аутизма

АДОС (Аутисм Диагностиц Обсерватион Сцхедуле) односно његова новија верзија АДОС-2 су златни стандард у дијагностици аутизма. Ови алати омогућавају стручњацима да систематски процијене дјететово понашање кроз структуриране активности, укључујући игру, комуникацију и социјалне интеракције.

Зашто је АДОС-2 важан?

• Стандардизација: АДОС-2 омогућава објективно мјерење кључних симптома аутизма, смањујући субјективност у дијагнози.
• Процјена кроз игру: Алат укључује задатке прилагођене узрасту и нивоу развоја, који омогућавају увид у социјалне вјештине и обрасце понашања дјетета.
• Подршка тачној дијагнози: Резултати АДОС-2 помажу стручњацима да разликују аутизам од других развојних поремећаја.

АДОС-2 укључује 5 различитих модула прилагођених узрасту и говорним способностима дјетета, омогућавајући дијагнозу већ од 12 мјесеци старости. За разлику од других скрининг тестова попут М-ЦХАТ или ЦАРС или ГАРС-3, АДОС-2 није скрининг инструмент, већ опервациони дијагностички протокол који спроводе обучени професионалци.

 Аутизам није стање које треба посматрати с предрасудама или страхом. Свако дијете из спектра аутизма има своје јединствене способности и потенцијале. Препознавање раних знакова аутизма омогућава правовремену дијагнозу и терапијске интервенције, што може значајно побољшати квалитет живота дјетета и његове породице.

Међутим, важно је нагласити да родитељи не треба да доносе закључке на основу само једног симптома. Појединачни знакови, попут кашњења у говору или изостанка контакта очима, могу бити дио ширег развојног обрасца или чак привремени развојни изазов. Оно што је кључно јесте да се симптоми сагледавају у цјелини, уз помоћ стручњака који ће процијенити читаву клиничку слику. На примјер, дијете које показује ограничену симболичку игру, избјегава контакт очима и има репетитивне покрете, може имати потребе за детаљнијом процјеном, чак и ако појединачни симптоми дјелују благи.

Ако препознате више од једног знака описаног у овом тексту или имате осјећај да развој вашег дјетета не иде уобичајеним током, обратите се стручњаку – педијатру, логопеду, психологу или дефектологу. Дијагностички алати попут АДОС-2 помоћи ће у свеобухватној процјени дјететовог понашања и идентификацији његових потреба.

Родитељи су први и најважнији савезници свог дјетета. Рана интервенција кроз терапије, подршку породице и инклузивне програме образовања може значајно унаприједити дјететове социјалне, комуникацијске и когнитивне вјештине. Дијагноза није крај, већ почетак пута прилагођеног развоју и потребама вашег дјетета.

Ваша пажња, стрпљење и посвећеност су кључни за дјететов успјех. Ако имате било какве сумње, не оклијевајте да потражите стручно мишљење – чак и најмањи корак ка разумијевању и подршци вашем дјетету може направити велику разлику у његовом животу.

Написали и приредили : мсц Кристина Галић, мастер дефектолог, АДОС-2 практичар

Бојан Радовић, професор специјалне едукације и рехабилитације, практичар терапије игром, реедукатор психомоторике, Марте мео терапеут, практичар РЕ и КБ терапије.