Један од најзначајнијих и најоригиналнијих српских писаца након Првог свјетског рата Растко Петровић рођен је 16. маја 1898. године.

У рату је са српском војском прошао Албанску голготу, послије чега је послат у Француску и у Паризу је дипломирао права.

Од 1923. године радио је у дипломатској служби у Риму, а затим у Вашингтону, гдје је и умро 1949.

Његови посмртни остаци пренесени су у отаџбину 1986. године.

Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу.

Његова књига пјесама "Откровење" најзначајније је дјело српске поезије између два свјетска рата.

Писао је и путописе са путовања у Африци и Америци, а Првом свјетском рату посветио је роман "Дан шести".

Остала дјела су му: роман "Бурлеска господина Перуна, бога грома", лирска проза "Људи говоре", путопис "Африка" и драма "Сибињанке".