Прије 28 година, нелегални референдум муслиманско-хрватске коалиције у БиХ и убиство српског свата на Башчаршији, те убиство српског полицајца и напад муслиманских паравојних формација на Полицијску школу на Врацама, као и агресија и напади хрватске војске на Србе у Купресу, Сијековцу, те селу Равно, били су неки од првих детонатора крвавог грађанског рата у БиХ.
Градоначелник Источног Сарајева Ненад Вуковић истиче да су трагични и апсурдни догађаји из марта и априла 1992. године били иницијална каписла за отварање грађанског рата у БиХ, те упозорава да су Срби и данас изложени порукама да нису добродошли као равноправан народ у БиХ, због чега је Република Српска за српски народ богатство и слобода која се мора сачувати.
- Сви ми који данас живимо на простору Источног Сарајева никада нећемо и не можемо да заборавимо убиство српског свата на Башчаршији, непосредно код Старе цркве, што је тог 1. марта за све Србе био гнусан чин озлоглашених паравојних формација и разних сарајевских криминалних група, које су очигледно дјеловале по диктату својих налогодаваца - изјавио је „Срни“ Вуковић.
Они су, истиче Вуковић, на тај начин послали језиву поруку српском народу и у Сарајеву и у цијелој БиХ да се ту не допушта ношења српске заставе, нити организовање српске свадбе.
Према његовим ријечима, то је био јасан сигнал како размишља бошњачка страна, односно њена политичка врхушка, а што је било веома видљиво по арогантном и насилничком дјеловању такозване "Патриотске лиге", која је формирана још 5. априла 1991. године у џамији у сарајевском насељу Соукбунар.
Велика муслиманска подвала - Агресија на БиХ
Он додаје да се Срби стално морају присјећати многих подвала, а посебно оне да се тада, наводно, догодила агресија на БиХ.
- Ми сваки пут изнова морамо да јасно и гласно кажемо да на овим просторима није било никакве агресије, него се, нажалост, десио грађански рат, те да Срби нису хтјели да изађу из бивше СФРЈ, али ни да буду у некој новој наметнутој држави, нити да прихвате нелегални референдум у БиХ, који је одржан без српског народа - категоричан је Вуковић.
Он подсјећа да су Срби јасно своју вољу исказали на плебисциту да желе да остану у Југославији.
Према његовим ријечима, због таквог "силовања" и негативне реторике бошњачких политичких структура, латентно потпомогнутих дијелом међународне заједнице, Срби су били приморани да самоорганизују у тадашњу Српску Републику БиХ, која је проглашена 9. јануара 1992. године.
Дан Републике, 9. јануар, славићемо довијека
- Тај 9. јануар славили смо и славићемо довијека јер га сматрамо и доживљавамо као један од најзначајнијих и најважнијих датума за српски народ у БиХ - наглашава Вуковић.
Он је подсјетио и на злочиначке нападе на голобраде припаднике некадашње ЈНА у тадашњој Добровољачкој улици Сарајеву, у чему су предњачили сарајевски криминалци под плаштом паравојних формација, такозваних "Зелених беретки" и "Патриотске лиге".
- Ми никада нећемо заборавити њихове бројне злочине. Не треба заборавити ни снимак дављења младог војника. Годинама нам се подваљивало да су то биле `ослободилачке` акције, што није тачно - истиче Вуковић.
Он упозорава да су Срби и данас изложени сличним порукама.
- То су поруке да нас не желе као равноправан народ у Федерацији БиХ и генерално у БиХ. Због тога је нама Република Српска богатство, Српска нам је слобода и ми смо на неки начин тим догађајима са почетка 1992. године освијештени као српски народ и схватили смо шта и како треба да радимо да се спасимо - напоменуо је Вуковић.
Градоначелник Источног Сарајева наглашава да је један од изнуђених потеза био и стварање и организација тада Српског Сарајева, а данас Источног Сарајева.
- Град Источно Сарајево, са општинама у свом саставу, данас је угодно мјесто за живот, захваљујући жељи и способности српског народа, ангажману локалних власти, као и подршци власти на нивоу Републике Српске. Данас имамо и Универзитет Источно Сарајево, средње и основне школе, цркве, Олимпијски центар `Јахорина`, привредне субјекте у јавном и приватном сектору, а надалеко је признат и успјех организације ЕЈОФ-а, као и наших спортиста, чак и на свјетском нивоу - истакао је Вуковић.
Инспектор у МУП-у Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, више пута до сада је понављао да су се муслимани у БиХ још од 1991. године припремали за рат, наводећи као примјер чињеницу да је припадницима такозване "Патриотске лиге", "Зелених беретки" и других паравојних јединица под контролом муслиманских власти у Сарајеву признато право учешћа у рату од априла 1991. године, иако је БиХ тада била у саставу бивше Југославије.
- Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе - подсјећа Тушевљак.
Он је напоменуо и да је Хрватска 1991. године рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац и друге.
- Због тога не треба само град Сарајево везати за почетак рата у БиХ јер се то десило на много ширем подручју БиХ - навео је Тушевљак.
Прије 28 година, нелегални мартовски референдум муслиманско-хрватске коалиције у БиХ и убиство српског свата на Башчаршији, те априлско убиство српског полицајца и напад муслиманских паравојних формација на Полицијску школу на Врацама неки су од догађаја у Сарајеву који су означили почетак грађанског рата у БиХ.
Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.
Против Николиног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес који никада није окончан јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних такозваних "Зелених беретки" Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је, као и Делалић, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Исте године, 4. априла у полицијској станици у Сарајеву мучки је убијен полицајац Перо Петровић. Њега су ухапсиле муслиманске паравојне полицијске снаге у тадашњем МУП-у Сарајево и одвеле га у станицу Ново Сарајево, гдје је убијен. Перо Петровић постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ.
Истог дана у нападу муслиманских паравојних формација на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Миле Лиздек /32/ и Милорад Пупић /29/, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повријеђен Милорад Марић. Лиздек и Пупић постхумно су одликовани Орденом Милоша Обилића.
