Први пут сам улогу чаје у сватовима уз женидбу једног момка обавио у јесен 1998. Тада нисам могао ни сањати да ће ми ова улога бити готово саставни дио живота све до данашњих дана и да ће се уз мој, чајин, чекић склопити чак 118 бракова, прича Момчило Момо Рајак, сада пензионисани полицајац из Рогатице.

Овај незамјенљиви мајстор за сватовске церемоније прича да је почетак био спонтан, као и у многим другим пословима.

- Ни сам нисам знао да ми улога чаје иде од руке. Ту склоност “прочитали” су други и постао сам неизоставни “фактор” код женидбе бројних момака у Рогатици и околини. Моје памћење и лична евиденција говоре да сам до краја 2018. године као чајо имао 98 свадби - казао је Рајак.

У 2019. било их је 18, а прошле године, због пандемије вируса корона, нажалост само двије, по једна у Рогатици и Сокоцу.

- Остали смо без свадби и чаје. Изгубио ја, али Бога ми више друштво. Тај “мањак” осјетићемо у будућности - казује Момо уз апел да се нешто мора учинити и да се стање у вези са женидбом и удајом треба што прије мијењати.

Враћајући сјећање на златна времена чаје он рече да је први пут ову занимљиву улогу имао код једног пријатеља на Сокоцу.

- Иако сам био полицајац, скинуо сам униформу и латио се чекића и пљоске са ракијом. Према унапријед сачињеном списку обишао и у сватове позвао младожењину родбину и пријатеље - присјетио се Рајак.

Обавезу чаје у сватовима од одласка по младу и доласка кући младожење и сам ток свадбе очигледно је успјешно обавио и тиме себи трасирао пут за бројне будуће свадбе и сватове.

- Било је мјесеци и година кад сам због преклапања свадби морао и одбијати позиве да будем чајо. Иначе, улога чаје у нашим крајевима није баш за потцјењивање. Уз позив у сватове, чајо је, у договору са старјешином сватова, “главнокомандујући” при кићењу сватова и времену боравка у невјестином роду - казао је Рајак, који је десна рука сваком домаћину на свадби.

Објаснио је да чајо, између осталог, брине и о томе када треба сјести за ручак “у роду младе” и о поласку младожењиној кући. Контролише и да не би случајно неки од сватова више попио па да “пукне” и та брука.

Важна улога му је и “сарадња” са пријама из младиног рода. Из тога најчешће “падне” и покоја жива кока, коју чајо везану за ноге вјеша о опасач на појасу. И што је врло важно, чајо мора бити озбиљан, али и шерет и спреман да насмије госте, посебно на рачун свекрве. На њему су цјелокупни традиционални обичаји.

Како се повећавао број позива за улогу чаје, Рајак се и прилагођавао новим изазовима. Обезбиједио је нови, специјално урађени чекић и пљоску за ракију. Ту је и нова народна ношња са српским, на кљун, опанцима и на крају, да не би пјешице ишао у звање сватова, купио је и стари добри “голф двојку”. И њега је опремио адекватно улози чаје. И мегафон је при руци. Гдје се појаве њих двојица, зна се ускоро ће бити нова свадба. “Спремај опанке за игранку”, причало се у комшилуку.

Као чајо имао је много згода и незгода. Једна од њих, коју радо препричава, десила му се, истина подавно, када се женио један момак из Закома код Рогатице.

- Правило је да кад се свадба оконча сватови који су још “на ногама” иду на кафу коју приређује младожења уз обавезно присуство чаје. Младожења, који је радио у Њемачкој, пред свим присутним је извадио и мени дао 200 евра. Такву новчаницу до тада нисам видио, а камо ли имао у џепу. Збуњен, рекао сам му да немам новца да вратим кусур, а толико пара нисам заслужио. Дилему је ријешио младожења: “Не брини за кусур, то је твоја зарада”. Толико пара на једној свадби никада нисам зарадио - рекао је Рајак.

Није Момчило Рајак женио само као чајо. Он је, али као домаћин, женио и своје синове Милију и Мићу. Мићо се оженио прошле године. За тај радостан догађај његов отац имао је намјеру да позове већи број брачних парова које је он као чајо усрећио, да буду његови гости. Лако би их било и наћи, јер није чуо да се ико од њих развео.

- Нажалост, вирус корона је моју жељу онемогућио. Умјесто да на свадби буде више десетина, па и која стотина, сватова и гостију, све се свело на двадесетак присутних из најуже породице. Тако је пропала моја жеља да се искажем и као домаћин, а не само као чајо - казао је на крају легенда рогатичког краја Момчило Момо Рајак.