На водотоку Ракитнице, дугом двадесетак километара, некада је било више од 30 млинова, а сада ради само један и то захваљујући Драгославу Сораку из рогатичког села Гуждељи који је обновио прадједову воденицу и стогодишњу породичну традицију.

Од вајкада је важило правило да ко има млин не може огладњети. Послије количински и најмањег мљевења жита остане ујам за већи или мањи хљеб, а зна се: ко је гладан, хљеба је гладан. Тога се, највјероватније, прије више од 100 година, држао тада млади Радован Сорак из села Гуждељи код Рогатице, када је за мали комад земље поред Ракитнице, на коме је већ био стари оронули млин, дао десет дунума своје најплодније земље и ко зна колико још у готову. Воденицу је обновио и почео се бавити млинарством, које је, причају његови потомци, међу којима и праунук Драгослав, заслужно за његово добро здравље и живот дуг 81 годину током кога се никад није пожалио да је улудо потрошио злата вриједан комад земље и брдо пара када је млин купио.

- Напротив, ђед Радован, како су га сви звали, поносио се својим млином са четири пара каменова гдје је најрадије проводио и дане и ноћи док су синови Тодор - Тошо и Гојко обављали друге послове код куће и на имању. Послије смрти оца они су се подијелили и сваки је добио свој дио млина са по два пара каменова - прича Драгослав.

Преко камења у нашем млину, казује он, самљевено је ни бог не зна колико тона јечма, кукуруза, зоби па и пшенице која је “млада” житарица у овим крајевима, јер су је, посебно у периоду између два свјетска рата, сељаци испод Романије и Деветака рјеђе сијали.

Пошто је на од извора Ракитнице у истоименом селу до ушћа у Прачу код Месића, било више од 30 мањих и већих млинова, у неку руку била је “борба” за муштерије.

У томе су предност имали млинари који су даноноћно радили. Међу њима био је и млин Сорака. То је, опет, тражило и одређени “конфор” у и око млина. Ту је морала бити посебна просторија за одмор млинара и оних који су жито доносили, најчешће, на коњима самарицама, али и довозили у сељачким колима љети и саонама зими.

- У тим просторијама се и јело и пило, али и препричавале разне приче и догодовштине из свакодневног живота, биткама и јунацима, али и оне о вукодлацима, приказама и чинилицама, па и љубав заметала и учвршћивала - са смијехом прича четрдесетогодишњи Драгослав, који је након дужег периода стајања и пропадања оживио Радованов млин.

Драгослав то ради својски и са задовољством. На, тако рећи, руини старог млина кога су у “пензију” послали ватрени и млинови на струју заједно са рођаком Драгомиром почео је да мијења његов изглед и изнутра и са вана. Нова је зграда и опрема уз осавремењено руковање, а остали су само стари називи: бадњеви, каменови, кош за жито, чекетала, ујам, па чак и обавезно пратећа паучина...

Ујам је, прича Драгослав, и даље десет одсто од количине самљевеног жита с тим што може и у новцу.

- Истина, нема више да се меље по 24 сата и као некада сакупи 50 и више килограма ујма, како је, причали су старији, скоро сваког дана “падало” у златно доба воденица - каже Драгослав.

Али, зато сада, додаје он, ми имамо нешто друго.

- Млин и околина су наш љетниковац који добрим дијелом подсјећа на стара времена у новом издању и у коме проводимо, и не само ми, скоро сваки дан слободног времена, посебно недјељама и празницима. Осталим данима по нешто се и самеље, јер, познато је, нема слађег хљеба од оног који се скува од брашна кога је млио воденички камен. Ту је ладара са роштиљницом па и за пржење поточне пастрмке и других риба из планинске ријеке каква је Ракитница. И оно што је најважније, оживљена је традиција 100-годишњег млинарства у породици Сорака која је са одушевљењем примљена од најстаријег до најмлађих, мојих синова, основаца, Тодора, Виктора и Андрије, који ће је, већ се назире, објеручке прихватити и преносити - поносно вели Драгослав.

Конак

Пошто се у млин долазило, по народној “у млин кад хоћеш, из млина кад самељеш” најчешће на конак и са коњима и остајало некада и данима, уз сваку “јачу” воденицу морала је бити макар и импровизована штала за коње са нешто сијена.

- Како је и млинар био у сталној обавези да прати рад око мљевења, грађени су и помоћни објекти за узгој свиња, кокошки, патки и ћурки да би се, кад затреба, нашли при руци за оброк млинару и његовим пријатељима окупљеним уз чашицу домаће мученице, а тога је уз обале Ракитнице било увијек - преноси Драгослав приче његових старијих међу којима је и отац Драго, који је препустио сину да се у улози новог власника брине о млину.