У логору Јастребарско усташе су доводиле дјецу од једне до 14. године. Због болести, глади и малтретирања од стране опатица, односно часних сестара, сваког дана је умирало десет до 12 дјеце, а међу њима и бебе.

Дио дјеце, од шест до девет година, међу којима сам и сам био, издвајали су и преваспитавали у “усташком духу” и насилно покрштавали, облачили усташке униформе, учили нас усташким песмама и свакодневно водили у цркве како бисмо учили о новој вери.

Овако започиње своју исповијест за “Глас Српске” осамдесетшестогодишњи Гојко Рончевић Мраовић један од дјеце која су на својој кожи осјетили усташки терор и малтретирање у логору за дјецу Јасеновац-Јастребарско, јединих логора за дјецу познатих у свијету, у коме је уморено 19.432. дјеце, од једне до 14 година. Он данас живи у Београду, један је од посљедњих свједока усташких ужаса и терора ћутње и скривања истине протеклих деценија. Ова старина носи жиг најмрачнијих времена људског рода, а истину никада није држао у себи, већ је цијелом свијету настојао да исприча кроз шта је пролазио само зато што је Србин.

- Усташе су брутално убиле 30 чланова моје ближе и даље породице. Све куће у мом селу Трстеница 45 километара јужно од Загреба биле су спаљене, а становништво масакрирано. Крајем 1941. страдала је моја ужа породица, отац, мајка, два брата и сестра. Мене су након тога одвели у логор за дјецу Јастребарско, где су иначе довођена дјеца убијених родитеља са читавог простора НДХ. Српски партизани с Кордуна 26. августа 1942. године ослободили су нас из логора, а ја сам дошао у Србију - наставља Рончевић Мраовић.

Његову животну причу имали су прилику да слушају многи, од Њујорка до Јерусалима, а свједочење Рончевића за своје радове користио је и његов велики пријатељ Гидеон Грајф. Иако је и сам доживио пакао усташких логора, Гојко је велики дио живота проучавао историјске списе и податке, а помогао је многим научницима на томе да се истина о геноциду над Србима прочује на свим меридијанима.

-  Према Србима вршен је системски геноцид, прокламован од стране Миле Будака који је пласирао познату тезу трећину побити, трећину покатоличити и трећину протјерати. Почео је прогон и погром српског, јеврејског и ромског становништва. Прогонитељи нису били окупатори, већ први суседи, хрватски зликовци, усташе, уз свесрдну помоћ католичког и исламског клера. Без икаквог повода и разлога, нападали су, пљачкали, убијали и палили сва српска села у која су ушли - каже Рончевић Мраовић.

Он додаје да су размјере усташких злочина огромне, да је на територији НДХ било хиљаде мањих Јасеноваца.

- Навешћу само један пример усташког варварства који се десио у православној цркви у Глини, 3.  августа 1941. године када је на превару, под изговором да их воде на покрштавање у католичанство, заклано 1.030 људи, а у седам наврата укупно 1.700, међу којима је и девет чланова из моје фамилије Мраовић. Из цркве су текли потоци српске крви. Лешеви су бачени у јаме у околини Глине - каже Рончевић Мраовић.

Овај бистри старац никада није желио да се његова судбина користи у сврху његове личне промоције.

- Мислим да појединачне случајеве и судбину, ма колико била трагична не треба превише истицати, зато што је стотине хиљада наших људи скончало под најтежим мукама, а да им се ни име не зна, на мјестима где су живи завидјели мртвима. Зато је врло важно да младе генерације његују културу сјећања на све жртве геноцида - закључује Рончевић Мраовић.

Деведесете

Гојко Рончевић каже да све оно што усташе нису завршиле током Другог свјетског рата наставила је Хрватска током ратних сукоба деведесетих година.

- Моје село Трстеница пред Други светски рат имало је 954 становника, после рата 623, а да ли знате колико има данас? Једна породица са три члана. Слична ситуација је на простору Кордуна, Баније, Лике, Славоније, етнички су потпуно очишћени - истиче Рончевић.