Саву Пачавру, који увелико гази осму животну деценију, многи у Градишки су запазили зато што свакодневно на бициклу, по неколико километара од Козинаца до Градишке и натраг, вози двојицу унука. Млађег унука Луку Новаковића Саво чува, њему је дјед дадиља, од њега се не одваја, а другог унука, старијег Јоакима, вози сваког јутра на бициклу у школу и натраг.

Тако су њих тројица уијвек заједно. Пачавра каже да уз ове обавезе свакодневно ради на фарми крава у Козинцима борећи се да, у поодмаклој животној доби, обезбиједи основне услове за живот. У Градишку је током рата избјегао из Комара код Травника и настанио се у приградском насељу Нова Орубица. Ту живе његова кћерка Наташа и зет Урош, који су запослени. Бригу о дјеци, о двојици њихових синова Луки и Јоакиму, за вријеме кћеркиног и зетовог одсуства од куће због пословних обавеза, током дана, преузео је дјед Саво.

– Морам да помогнем свима, дјеци, кћерки, зету. Ни њима није лако. Волим своје унуке, они су веома добри и послушни. Некако усклађујем своје обавезе и уопште ми није тешко. Двогодишњег Луку чувам, стално ми је на оку, гдје год сам ја ту је и он.  Тако нас двојица бициклом возимо Јоакима у школу и идемо по њега – испричао нам је дјед Саво којег смо случајно срели на улици и с њим поразговарали.

Љубазно нам је говорио о својим свакодневним обавезама док су дјечаци стрпљиво сједили на бициклу чекајући да дјед заврши разговор па да наставе путовање кући у Козинце, удаљене два километра од Јоакимове школе у Градишки.

– Луку возим на бициклу, ту он испред има своју сједалицу. За Јоакима је мјесто иза мог сједала. Нас тројица тако путујемо на једном старом, али исправном и очуваном, поузданом бициклу. Не можемо другачије, а није нам ни лоше – описао је Саво Пачавра распоред сједења на своме двоточкашу и мјеста њих тројице, сложних и увијек расположених путника.

– Свима које сретнемо или нас виде, занимљиви смо. Има ту много питања, три момка на једном бициклу нису баш честа појава. У просјеку, нас тројица смо у најбољим годинама. Вожња нам прија, посебно љети, док је сада све хладније. Тада се више пута заустављамо испред продавница, частимо сладоледом и соковима, купујемо разне ситнице. Понекад и продужимо поред куће, када имамо времена, а немамо обавеза – исапричао је Саво Пачавра, супердјед, како га зову његови унуци, несвакидашњу причу о својим бициклистичким путовањима и посвећеношћу двојици унука.

Осим у школу, каже, он и Лука возе Јоакима и на фудбалске тренинге.

– Повјерио нам се да би желио бити фудбалер али не може стићи на тренинг, подалеко је. И за то смо опет пронашли рјешење користећи бицикл. За сада је дјед у најбољој кондицији међу нама тројицом али се надам да ће и моји унуци ускоро порасти па ми се реванширати, када мене ноге буду издале – нада се Пачавра.

Потврда убрзо стиже са задњег сједала од унука Јоакима.

– Ја ћу тебе, дједе, возити аутом, гдје год будеш желио, само када положим возачки испит. Ти ћеш ми дати паре за тај испит, а купићеш ми и ауто – кандидовао је Јоаким још једно питање, важно за дједа и унуке.

Сви смо се томе слатко насмијали. Послије упознавања и разговора су нам махнули, ухватили правац и за неколико секунди нестали у гужви, између аутомобила, пјешака и других бициклиста, који су журно промицали Видовданском улицом у Градишки.

Избјеглица

Саво Пачавра је с породицом из Комара посљедње ратне године, преко Влашића, тјеран кишом граната и метака напустио свој родни крај и све тамо оставио. У Градишки, заједно са још неколико хиљада сународника из травничког и доњевакуфског краја, поново се скућио и наставио живот у средини коју до тада није познавао.