Породица Сандић данас је ушла у 16. дан путовања које ће их заувијек промијенити и које ће годинама препричавати. Биљана и Драган су са кћеркама Искром (4), Софијом (8) и Теодором (10) кренули на пут од 1.500 километара, из Ковачице до Швајцарске и то бициклима.
Са троје дјеце бициклима у Швајцарску: Сандићи спавају под ведрим небом, туширају се хладном водом и ништа им није тешко
Ииако би неко рекао да је путовање са дјецом превише изазовно, а поготово овакво путовање, Сандићи помјерају границе и сигурни су да ће ово путовање бити велика животна школа, прилика да проведу много више времена заједно него иначе, а да притом доста науче о себи самима и природи која нас окружује.
Неко ће можда помислити да је пут бициклима из Србије у Швајцарску и то са троје дјеце у најмању руку “луда идеја”.
Међутим, иако је Сандићима ово прво дуже породично путовање бициклима, то свакако није нешто што им је страно и на шта су се тек тако одлучили. Напротив, то је њихов начин живота. Сваки слободан тренутак користе да уживају у природи, а откад су се родиле, томе уче и своје кћеркице.
– Супруг и ја смо извиђачи и окренути смо природи. Тако су и наше девојчице уз нас заволеле природу и уче да је поштују – започиње Биљана причу за Б92 откривајући да Искра, Софија и Теодора већ сада имају много проспаваних ноћи у шатору, па чак и коју под ведрим небом.
Све је почело са позивом у Швајцарску
Колико воле да проводе вријеме у природи показују и на својим друштвеним мрежама те стално добијају позиве од људи да им се придруже на путовању или да размјене утиске, а један такав приједлог им је упутила српско-швајцарска породица која их је позвала да дођу код њих у Швајцарску још прије пандемије корона вируса.
Како је ковид 19 цијели свијет ставио “на чекање” у једном тренутку, то је зауставило и планове породице Сандић.
Међутим, кад је пандемија почела да јењава, позив је поново услиједио, а овог пута су Биљана и Драган били малтене сигурни да ће га прихватити.
– Наравно, то нам је на прву лопту дјеловало лудо, па смо оставили да та одлука ипак преноћи. Ујутру је било много јасније и искристалисали су се разлози за и против. Обоје смо се сложили да је ово убједљиво најбоља школа за живот, што се на нашем досадашњем путу и показало тако. А да не причам о томе да ће дјеца стално бити у природи, да ћемо бити још више заједно, да ће дјеца имати одређену физичку активност сваки дан, куваће оброке, прати своју гардеробу, научити да прате карту и да се оријентишу у простору, слушаће стране језике, што ће их мотивисати да их још боље науче, штедиће још више воду и тако даље… а најљепше од свега упознаће предивне људе и схватити да свијет није тако страшно мјесто како се то већ пласира – рекла је Биљана.
Фото: Драган Сандић/Youtube/Screenshot
Мјесец дана физичких и психичких припрема
Сваки одлазак на пут захтјева неки вид припрема, али прелазак 1.500 километара бициклима изискује добране и физичке и психичке припреме, које су у овом случају трајале око мјесец дана.
– Припреме су кренуле у различитим правцима. Од сервисирања бицикала, преко разговора са неким људима које супруг добро познаје, а који имају слична искуства, припреме опреме за кување, поручивање соларне плоче како бисмо и у том погледу били независни када је напајање технике у питању, куповина бисага и квалитетнијих кацига, јутарње вожње по околним мјестима до неких петнаестак километара, набавка додатне бициклистичке опреме за вожњу, у смислу мајица и шортсева, и наравно стални заједнички разговори. Мада смо и ми имали одређени дио опреме коју смо прибављали временом. Када се све сагледа, и физичке и менталне и све остале припреме су текле брзо и трајале су око мјесец дана – навела је Биљана.
Излазак из зоне комфора у зону изазова
Прије поласка су детаљно испланирали руту којом ће се кретати, како би избјегли висинску разлику. Ипак, то не значи да понекад не скрену са пута како би посјетили одређене атракције.
– Углавном се крећемо бициклистичком стазом Еуровело 6, која спаја Атлантик са Црним морем. У Хрватској смо на путу који спаја Вуковар-Осијек-Вараждин. Радујемо се да видимо ријеку Драву. Сигурно је да ћемо и скретати са пута да посјетимо неке музеје, као што смо у Вуковару посетили Музеј Вучедолске културе. Али и све друго што нам богати срце, душу и ум. Иначе, смо флексибилни – навела је она.
Када су кренули на пут имали су оквирни план да прелазе 50 километара дневно, јер између осталог, треба да се врате у Србију прије почетка школске године, али и сама Биљана је потврдила да је, као што каже Бора Чорба “све другачије (некад мало више) у пракси”.
– Одмах по изласку Ковачице точак на приколици се јави, вјероватно усљед оптерећења, па на излазу из Каћа се покварио мјењач на бицикли средње кћерке. Просто не знате ни шта ће вам се десити ни шта вам је потребно од тога што сте понијели, нити можете планирати да ћете срести предивне људе на путу који ће вас угостити у свој дом као да вас знају сто година, а не да вас први пут виде. Тако смо изласком из зоне комфора ушли у зону изазова и зону учења. И долазили до рјешења, некад врло брзо, а некад нам је требало да путујемо до неког удаљенијег града да бисмо успјели да нађемо сервис или особу која може да нам помогне. План јесте био 50 километара, али смо ми задовољни и са 40, јер све што више време буде пролазило ми ћемо бити уходанији и бржи – прича Биљана.
Фото: Драган Сандић/Youtube/Screenshot
Сваки дан на путу прича за себе
Педалање до Швајцарске захтјева ипак један вид дисциплине, а иако је сваки дан на путу прича за себе, оквирно, Сандићи се буде у 6 ујутру, доручкују, потом се пакују и крећу двоточкашима око 8–9 ујутру. Како кажу, не стају до 12 сати осим да купе нешто од хране уколико је потребно.
Наредна три–четири сата се одмарају како би избјегли вожњу по најтоплијем дијелу дана и онда поново возе до 18–19 часова, осматрају терен и мјесто гдје ће преспавати.
– Када нађемо место, слиједи дизање шатора, кување вечере, одлазак до најближе куће да бисмо насули воду у туш за туширање и балон за пиће и кување. Туш окачимо о неко дрво и сви се хладњикавом водом истуширамо – навела је она.
А онда спавање и пуњење батерија за нови дан.
– Нас четири спавамо у шатору док супруг воли да спава под ведрим небом и да нас чува. Дјевојке заспе око 21–22х, док супруг и ја лијежемо мало касније – прича Биљана.
Најважнија је хидратација
Она признаје да све много занима како се хране у току путовања.
– Некад нам од доручка остане вишка па то спакујемо и ручамо. Некад купимо нека пецива, некад мажемо слатко или слано, некад свратимо на роштиљ, воћкице или купимо или успут уберемо, а навече волимо супе, нудле, некад и неко кувано јело. Један дан смо само доручковали и вечерали, јер нисмо уопште осјећали глад у току вожње. Најважније је да смо сви добро хидрирани – прича она и додаје да су дјеца покривена пробиотицима још прије поласка, а да сви пију витамине.
Уз велику изложеност сунцу, Биљана напомиње да им је обавезни дио рутине мазање заштитним кремама ујутру и по подне.
Помјерање личних граница – “Ти идеш прва”
Сви углавном живимо добро познату свакодневицу: устајемо у исто вријеме, идемо на посао, враћамо се кући опет у приближно исто вријеме сваки дан, а онда сутра све испочетка. Све је устаљено, нема неког искакања из колосјека.
– И то је добро, док не схватите да сте ушушкани. Овај тренутни номадски живот нам нуди, поред изазова и неизвјесности, и учење. Учење о себи, о односима које међусобно његујемо, о другим људима, о природи, о томе како ријешити ситуацију нарочито када ниси на познатом терену. Супруг се често шали па каже да ће по повратку отворити сервис за бицикле, јер смо већ пар пута изненада имали неки изазов са бициклима и успио је да поправи или бар санира до мајстора. Код мене је учење тренутно више усмјерено на интроспекцији. Мада сам сазнала да могу да издржим купање хладном водом – рекла је Биљана.
И док ми бринемо о нашој дјеци да ли нешто (не) могу да поднесу, заборављамо да су она у ствари много флексибилнија од нас.
– Оно што ме је изненадило јесте да сам ипак мало била забринута за дјевојке да ли ће моћи то физички да издрже, не размишљајући о себи, док се већ пар дана заредом дешава ситуација да њих двије старије оду испред нас по пар стотина метара и онда нас сачекају негдје у хладовини, са поздравом: “Гдје сте, маторци!?”, признаје она и присјећа се још једне анегдоте са досадашњег путовања:
– Седмог дана ми није било баш најбоље, имала сам неку главобољу, која ме је доста успоравала, и рекла сам им да сам им данас најслабија карика и да ћу бити задња. Софија, средња кћерка, је одмах одговорила: “Баш због тога, ти идеш прва!”
Из Швајцарске аутобусом: “Било би превише”
Када буду достигли свој циљ и доспјели у Швајцарску бициклима, након извијесног времена ће се вратити аутобусом у Србију.
– Пар превозника из Швајцарске када је чуло за нашу авантуру, понудили су нам да се бесплатно вратимо назад, чак ће нам и опрему вратити. Било им је драго да подрже наше путовање, јер су, како и сами кажу, људи који цијене породичне вриједности. Било би и превише да се вратимо бициклима, а и дјевојчицама почиње школа. И то ће бити занимљиво путовање за све нас, јер нисмо до сада путовали аутобусом ван земље породично – завршава причу Биљана Сандић.
