Полумрак је био стално стање. Страх - једини закон. Језа и глад свакодневица. По зидовима су играле сабласне сјенке, док су ћелијама одјекивали крици и јауци.
Крв је била нијеми свједок патње, а зло се надвијало над бетонским казаматима у којима су лежала измучена тијела, напукле вилице и испијене душе. У ћошку - једна канта. За све нужде, за сву људску срамоту и понижење. За заробљене, браћу по мукама, који су иза тих зидина често само у смрти видјели избављење. Јер из злогласног логора намијењеног искључиво Србима - мушкарцима и женама, дјеци и старцима - није било другог излаза. "Силос" у Тарчину, сарајевски Аушвиц, био је мјесто гдје је човјечност систематски убијана сваког дана.
Вријеме је ручка. Породица на окупу. Ништа није слутило да ће се у секунди све промијенити. На вратима су се појавили припадници тзв. Армије БиХ с поруком да Винко Лале мора дати изјаву у оближњој полицијској станици.
- Након испитивања одведен сам у "Силос". Мјесто из филмова страве, ужаса. Испитивање је настављено уз ударце у ребра, псовање четничке мајке. Али то је био тек почетак - тим ријечима је своју исповијест за "Глас Српске" почео Винко Лале који је преживио страхоте "Силоса", једног од најнемилосрднијих сарајевских логора формираног у мају 1992. године.
Први сати у логору су урезани у језивој поруци - да ће БиХ бити турска земља, да ће 30 одсто Срба бити убијено, исто толико послато на доживотну робију, а мање од 30 одсто пуштено кућама како би дјеца знала како су изгледали четници. Убијале су га и ријечи једног тадашњег муслиманског функционера да ће им силовати кћерке, супруге, мајке.
- У ћелији је био мрак. Када смо дошли до средине, вода је прелила патике. Глас из мрака нам је говорио шта да радимо. Стајали смо мирно. Рекао је да ће пуцати ако се помјеримо. Тако смо дочекали зору. То су биле Исусове муке. Стојите мирно не знајући да ли вас неко гледа, да ли ће вас убити. Када је ујутру дошло до нас траг свјетлости, у углу поред врата смо видјели два старца. Цијелу ноћ смо заједно провели, а нити су они знали за нас, нити су се они смјели нама јавити. Никада у животу нисам жеђ осјећао толико јако. Стојите у води, а не можете пити - испричао је Лале.
Кришку хљеба добили су сутрадан.
- Жедан нисам могао да прогутам тај хљеб - присјетио се и уз тежак уздах је наставио да прича о ономе што је услиједило.
- Довели су нас у просторију у којој је било тридесетак људи. Без свјетлости. Тек нешто мало од фењера објешеног изнад ћелије. Када смо ушли на врата, то је било толико језиво. Сабласно. Толики је смрад владао да ми је позлило од тога. Од тијела људи, прљавштине и канте. То им је било и за велику и малу нужду. Ушли смо у нестварни свијет. Онај страве и ужаса. Лежали смо у два реда, поредани као сардине у конзерви. Након неколико дана почиње да вас жуља и оно зрно пшенице које однекуд падне - рече подсјећајући и на крике који су одјекивали. Усљед батина и мучења. Посебно ноћу.
У августу се појављује дизентерија.
- То је било страшно. Сви стражари из објекта су били напољу. Не у објекту. Нису могли ући од смрада - прича Лале који је у логору завршио када је имао само 29 година.
Како је вријеме одмицало, затвореници су све више били изморени, блиједи, испребијани. И пала је прва жртва.
- Петко Крстић је у 27. години умро од глади. Остала је иза њега кћеркица од годину, двије. Посљедње ријечи су му биле: "Хљеба ми дајте". Послије његове смрти су, као, појачали исхрану, али људи су умирали од болести. Један за другим. Па и Шаренац, најстарији међу нама. Стар, сенилан, полуслијеп, а стражари су се спрдали с њим, звали га српски снајпериста - испричао је Лале наводећи да је сваки дан проведен у "Силосу" роман за себе.
- Чемер. Јад. Страхоте. Тортуре. Мучење - поручио је на крају.
Логор "Силос" је, према свједочењима логораша, свјесно формиран. Почело је када су почетком маја 1992. муслимани започели да празне пољопривредни силос у центру Тарчина, а пшеницу су подијелили сународницима.
Испражњено је десет комора у којима се налазила пшеница, а хладноћу која је испуњавала бетонске просторије на својој кожи је осјетио и те 1992. Јанко Самоуковић. Тада двадесеттрогодишњак.
- Почела су привођења. Затворен сам двадесетак дана прије свог оца. Имао сам срећу да изађем раније. Он није. Остао је ту до 19. јануара 1996. Седам дана прије посљедње групе - прича за "Глас" Јанко који је затворен почетком јуна, а изашао је на Петровдан.
Тешко је, наглашава, ту било остати при чистој свијести.
- И данас се јежим. Када су нас увели у ћелију, била је празна. Сама слика металних врата, бетонске просторије која нема плафон и има канту у ћошку. Замислите да ту треба да боравите - 27 људи ту спава, једе, врши нужду. Ја сам кратко био у "Силосу" и не могу да замислим како је било људима који су ту били годинама попут мог оца - каже он.
Отац му је причао о својим данима у "Силосу".
- Презимио је тамо три зиме. Хладноћу, глад, малтретирање. Када је изашао, имао је око 38 килограма. Када сам га подигао, био је као перце. Бојао сам се да му не наудим. Али дошао је, видио нас живе. То му је и била жеља, па је и касније живио живот послије "Силоса". Често се ноћу будио. Дерао у сну. Често сам га питао шта сања, али никада није имао снаге да исприча шта сања. Шта је проживљавао, не знам. Није никада хтио да каже - тим ријечима је завршио своју исповијест о ономе што се дешавало унутар зидина "Силоса" почетком деведесетих година прошлог вијека.
У том логору, једном од 126 на подручју ратног Сарајева, углавном су били заточени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста. Најмлађи међу њима био је Лео Капетановић (14), а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година и који је и умро у "Силосу", гдје је температура увијек била нижа за десет степени у односу на спољну.
О својим мукама, ранама, ожиљцима причали су и други који су преживјели "Силос". Неки су отишли далеко, неки преминули са сјећањем, а појединци, као што је био Славко Јовичић Славуј, живот су посветили истини о концентрационом логору у којем су биле смјештене и жене, попут Радојке Пандуревић која је изашла међу посљедњима.
- Никад и никоме на свијету не поновило се такво страдање и таква мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију - наводио је Јовичић који је преминуо 2022.
У "Силосу" је најстрашнију тортуру, физичко и психичко злостављање, пребијање и мучење глађу прошло више од 600 српских цивила, од којих 24 није преживјело. На основу исказа утврђено је да су српски логораши мучени на 167 начина, а заточеници су свједочили да су и тадашњи челници у влади такозване РБиХ били упознати са дешавањима у логору.
"Силос", злогласни логор, којим је управљала такозвана Армија БиХ, отворен је 11. маја 1992. у објекту у којем је прије рата чувана пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. На дан Светог Саве. Два мјесеца послије потписивања Дејтонског мировног споразума за БиХ и завршетка рата.
Преживјели логораши и породице страдалих сутра ће обиљежити пуних 30 година откако је стављен катанац на тај, само један од силних казамата за Србе на подручју Сарајева. Крици и даље одјекују.
ПРЕСУДЕ
Суд БиХ је 2021. донио другостепену пресуду којом су шесторица осуђених за злочине над цивилима осуђена на 42 године затвора. Бивши командант 9. брдске бригаде такозване Армије БиХ Незир Казић је осуђен на десет година, а на по осам година затвора бивши начелник Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадил Човић и управник "Силоса", до августа 1994, Бећир Хујић.
Командир Полицијске станице у Пазарићу Мирсад Шабић је осуђен на шест, док су на по пет година осуђени некадашњи управник "Силоса", од августа 1994, Халид Човић и бивши стражар у овом логору Нермин Калембер.
Осуђени су за противзаконито затварање и нечовјечно поступање према цивилима српске и хрватске националности у "Силосу", касарни "Крупа" у Зовику и Основној школи "9. мај" у Пазарићу.
