Le péché m’aurait sauvé.
(„Greh bi me možda spasao.“)
Presahnuše suze svetitelja, prekinu se brojanica bogorodičina, prestaše psalamski šapati: מָרַנָא תָא . Ko će da Ti uzvikne to i da te pozove?! Pokaži nam! Dođi!
Λόγε, ispuni svetove svesmislom!
Nikada čovek nije bio u dubljoj i većoj depresiji i krizi. To izgovara isti čovek u svakom gotovo istovetnom istorijskom trenutku. Nikad više ne čeznuh i ne tražih smisao, riče nesvesno kao lav evroatlanski jezik i duh. Svaka generacija će uzdahnuti isto dok se ne sudari sama sa sobom. Ovakav πάθος ljudske duše utoliko je gori jer svet, ako i po čemu, onda po zakonima horizontalne, ljudske perspektive jeste osuđen na hladni očaj i neminovni kraj. Prah, paučina i tmina!
Da nije Tvoje radosti... da i kad patim i stradam, da kažem: izneću Gospode Krst sjajan na ništavnu golgoticu neprimetnog životarenja svog; uzdaću se u tebe kao David; osokolićeš me kada za to dođe čas; neće mi moći ništa ruka neprijatelja; udaljen ću biti kao ptica nebeska od svake tvari. Kako je moćna i blaga ruka Tvoja Bože nad bogovima... ko zna šta bi bilo.
Luvr je svima poznata paradigma ovih dana i sinonim za krađu ali osmotrimo malo paskalovski iz drugog ugla. Uvek se ljudski duh radovao buntovništvu, slobodi ali i oštroumnosti i dubini.
Pre više od trideset godina Luvr je posetila grupa turista. Jedan od eksponata u to vreme bila je i slika prvobitno poznata kao „Šah-mat“, delo nemačkog slikara Fridriha Morisa Reča (1779–1857). Do prodaje privatnom kolekcionaru bila je izložena u Luvru do 1999. godine. Slika pokazuje šahovsku partiju između đavola i ljudske duše (čoveka i anđela) u kojoj čovek gubi partiju.
Vodič je pokazao na sliku i objasnio svojim pratiocima o čemu je reč, a zatim sa njima nastavio obilazak muzeja. Ispred slike je sam ostao gotovo nepomičan i zadivljen velemajstor u šahu, koji je dugo posmatrao ovu veličanstvenu kompoziciju.
Kada je primetio da ga nema vodič je ukazao posmatraču da se vrati sa njima i nastavi obilazak. Tada je velemajstor izgovorio nešto što je zauvek promenilo sudbu ove slike i percepciju antropologije i teantropologije nanovo.
„Ja sam velemajstor u šahu. Svoj sam život tome posvetio i na ovoj slici vidim ono što ne može da vidi običan čovek. Ono što ja ovde vidim jeste da čovek nije izgubio i da nije šah-mat. Čovek ima još jedan potez Kraljem, sa kojim može konačno da pobedi!“
Tada je nastao muk i neverica. Slika je promenila perspektivu, a život kompozicije se sav okrenuo u korist čoveka i anđela božijeg.
Koliki god da je bezizlaz, još je veća Božija milost i sladost pobede! Kolika god je neverica, strah, nepoverenje i mrak savremenog i obremenjenog čoveka, putujućeg autostradama pakla, ipak sa Kraljem – Gospodom i Spasiteljem našim Isusom Hristom čovek ima nadu na posledlju reč i pobedu.
Luvr je sad sinonim za buntovno i ushićeno. Uzrok tome je činjenica da sve najbolje i najdivnije u ljudskom duhu stvarano je sakupljeno sa svih krajeva sveta, te smisao i lepotu koja je u oku posmatrača nalazi na zidovima ovog pariškog muzeja. Svakako je ovo bolje – da te raritetne lepote sretne grandiozni duh velemajstora, ma kako se zvali nego neki „eko-aktivista“ sa kantom boje.
Emil Sioran je iz istog današnjeg tragičnog krika egzistencijalnosti uzviknuo prvu rečenicu teksta ali i sledeću: „Trebao sam ostati njen (Crkve) grešnik, ako ne njen vernik.“ Duboki pad intelekta i nemogućnost da verom razumevamo, odveo je velike umove sveta u besmisao i glupost, u kome su bestraga otišli u potrazi za „ispravnim“ poimanjem Boga, sveta i smisla postojanja.
Nama danas nije mnogo lakše, naprotiv, svakoj je novoj generaciji najteže, ne samo iz psiholoških razloga, koliko zbog toga što je to uistinu prva generacija koja se suočava sa nekim novim vidom iskušenja.
Šah-mat je kada s Kraljem odigram svoj konačni, pobednički potez.
Đakon Božidar Vasiljević
