Бењамина Карић, градоначелница Сарајева и други политичари из ФБиХ коментаришући напад сарајевских момака на Србе из Београда, на Илиџи, на фудбалском турниру за дјецу, ових дана хорски пјевају да је Сарајево отворени град.

За 130.000 мртвих и живих Срба Сарајева који су га трајно напустили у периоду од 1992. године до данас, неки добровољно, а већина њих је отјерана или протјерана, Сарајево јесте отворен град у једном правцу, правцу одласка.

Понашање данашњег Сарајева је поставило у јавности симболички знак: Забрањен долазак агресорима и злочинцима, јер само тако именују Србе, као нападаче на Сарајево а не као градитеље, који су га вијековима градили.

Нико од њих се не враћа у Сарајево. Мени као социологу су познати демографски закони, чињенице, а ова чињеница је јединствена и није се нигдје у свијету догодио такав резултат, да се нико послије добровољног одласка или протјеривања не враћа у свој завичај. Попис становништва 2013. године показао је да у десетинама српских насеља у Сарајеву данас не живи ниједан Србин.

Податак да међу 400 клубова који су учествовали на турниру нема ниједног клуба из Сарајева показује да Сарајево није отворено и не подржава догађаје у којима учествују клубови, дјеца из свих бивших југословенских република.

Град у коме је политичарима, интелектуалцима и новинарима тешко изговорити да су Срби у Сарајеву жртве рата  и мира није отворен град. У рату су Срби грађани, а у миру су гости. У јавном простору сваки дан се обиљежавају догађаји и у медијима приказују комеморације,  ратни злочини Срба над Бошњацима и другим народима. Нема јавног обиљежавања злочина над Србима и тако се ствара лажни наратив да су само Бошњаци Сарајева жртве рата.

Град у коме се не рађају српска дјеца није отворен град. Ми Срби са Илиџе нисмо могли пријавити екипу дјечака до дванаест година за овај турнир, јер их нема дванаест на Илиџи, а ни у цијелом граду Сарајеву.

Момци који су напали родитеље дјеце из Београда рођени су послије грађанског рата, нису имали могућност да живе, друже се и упознају друге и другачије и очито нису за то да Сарајево буде отворен град. Одрасли су у клими развијања мржње, посебно према Србима, која се креира у породици, џамији, школи а посебно у медијима који су ових дана послије параде у Источном Сарајеву поводом 9. јануара Дана Републике Српске били препуни језика мржње.

Политичко “отворено” Сарајево затвара могућност да Срби буду бирани на најважније политичке функције, тако што у уставима и статутима прописује да ако један народ има по попису становништва удио од 85 одсто не мора поштовати одредбе о конститутивности народа. Такав град је затворени град.

За Србе Сарајева затворене су све профитабилне позиције које се попуњавају по политичкој линији. У појединим општинама у општинским вијећима нема представника Срба, а тамо гдје их има нису изабрани за предсједавајуће, што је статутарна одредба коју наравно крше. У јавним предузећима, управним одборима, надзорним одборима их нема. Нема их на пијацама за столовима, нити отварају мала и средња предузећа.

Отворени град не би требало да мијења називе српских насеља и називе улица. Васин Хан је постао Пајтов Хан, а насеље Ледићи су Фазлагићи. Кад ја кренем ка центру Сарајева идем улицом Рустем-пашином, кад изађем из Саборне цркве излазим на Трг ослобођења-Алије Изетбеговића, а ако хоћу да одем на пријем у Митрополију Дабробосанску идем улицом Младих муслимана, кад идем пријатељима на Пале пролазим улицом Пут Младих муслимана, а кад кренем возом ка Херцеговини пређем преко Трга жртава Сребренице.

Преименоване су улице које су носиле српска имена или имена партизана, а постављају се нове табле на установе или улице с именима Бошњака, који су сарађивали у Другом свјетском рату са фашистима. Примјер Основна школа “Мустафа Бусулаџић”, улица Хусеина Ђозе.

Некада се православно гробље у Рељеву налазило у насељу Рељево, послије у улици Рељевска, а данас се налази у улици Братуначка! Сљедећи корак је да се православно гробље у Рељеву именује као мезарје Рељево! У насељу Округлица на Нишићкој висоравни су на 100 одсто српској земљи номади, сточари с Влашића и околних општина поставили нишан, бошњачки муслимански надгробни споменик, иако ту нико од Бошњака није живио а ни преминуо.

На мјестима гдје су у рату биле смјештене команде и војска Републике Српске или улице којима се ишло на ратне линије постављају се спомен-собе Армије БиХ или дају нови називи по јединицама те војске.

Саобраћајни знаци и друге табле показују да је Сарајево затворени град за неке од елемената идентитета српског народа, тако што црном бојом прекривају све ћириличне натписе, обавјештења.

У јавним медијима занемарена је ћирилица и српски језик или се кариктурално употребљава тако што се бошњачки изрази, ријечи, пишу ћирилицом.

Поносан сам на своју општину која на административној згради има таблу на којој пише: Општина Илиџа. Исто тако сам поносан кад пред административном зградом општине Трново (РС) видим државну заставу.

Ради објективности, морам нагласити да поједини начелници општина, предсједник скупштине и министарства Кантона Сарајево, истакнути бошњачки привредници, морално и финансијски подржавају православну цркву и српске невладине организације и похвалити полицију кантона Сарајево који обезбјеђују вјерске и друге догађаје које организује православна црква и невладине организације.

Не желим да ви који ово читате помислите и понесете мисао да је све у Сарајеву црно и да је све у служби сатанизације и мржње према Србима и зато у своје име и у име Срба Сарајева с којима имам контакт, захваљујемо многобројним добронамјерним сарајевским комшијама, сусједима из реда других народа, који својим понашањем и дјелима показују да смо поштовани и од њих третирани као равноправни грађани Сарајева. Мислим да сви ми имамо обавезу да више радимо на процесима успостављања мира, разумијевања, истине и правде и да радимо на претпоставкама и условима да сваки народ, у складу са законом који треба донијети, на сваком мјесту у држави БиХ, а посебно у Сарајеву, главном граду државе, може слободно истицати своје народне заставе, заставе удружења и организација и пјевати своје народне или друге химне и пјесме, без страха да ће бити нападнут.

Велики, тешки и дуготрајни су процеси пред свима нама, ако будемо имали националне, политичке и људске воље и жеље, који би успоставили нове односе националне/народне равноправности у Сарајеву (граду Сарајеву, Кантону Сарајеву) који би тада дали за право политичарима, новинарима и другим јавним личностима да тврде да је Сарајево отворен град.

Аутор: Душан Шеховац, предсједник Удружења Истина и правда