Једно од настаријих гробаља у Сарајеву било је гробље на "Царини", названо по царинарници на западном улазу у град, гдје се временом развио важан урбани центар Маријин двор. У ранијим изворима спомиње се под називом гробље у Васиљевој башчи, а потом и гробље на Врбањи. Управо на том простору су прије 50 година саграђене главне административне зграде тадашње БиХ, данас сједиште заједничких органа БиХ.

По тврдњама Д. Сергејевског на овом локалитету налазило се гробље још у предримском периоду. Прије доласка Турака на овом су гробљу сахрањивани становници оближњих српских насеља Бродац и Варош, уз која је временом настало и развило се османско Сарајево. О старости гробља свједоче многобројни материјални налази пронађени на овом локалитету приликом ексхумација гробница, који се чувају у Земаљском музеју. Први писани траг о гробљу забиљежен је у вакуфнами Иса-бега Исаковића из 1462. године. Зна се и да је само улица Врбања дијелила гробље од некадашњег губилишта гдје су Турци извршавали смртне казне. Не зна се тачно када је Српско-православна црквена општина постала власник земљишта Васиљеве башче, по неким изворима у другој половини 17. вијека.  Због честих епидемија које су вјековима косиле Сарајлије, гробље се ширило, тако да је на крају обухватало 18 дунума (18.000 м2) најперспективнијег урбаног простора.

Истицање крста у Османском царству било је забрањено све до средине 19. вијека, а први пут је било дозвољено јавно ношење крста кроз град у погребној поворци током сахране аустријског конзула у Сарајеву, др Димитрија Атанацковића 1857, који је такође био сахрањен у Васиљевој башчи. На овом гробљу су сахрањиване и најстарије и најугледније сарајевске српске породице, као што су: Будимлићи, Бесаровићи, Ћирковићи, Милетићи, Арнаутовићи, Лучићи, Селаковићи, Тодоровић-Хаџиристићи, Јефтановићи, Деспићи, Скарићи, Јелићи и други.

Централно мјесто

Наравно, ту су сахрањени и многи свештеници и црквенослужитељи Српске православне цркве, а централно мјесто у гробљу имале су гробнице тројице православних владика: Аксентија херцеговачког (18. вијек), Пајсија дабробосанског и Јоаникија зворничког (19. вијек). Њихове гробнице биле су ограђене каменом и покривене тешким фино обрађеним плочама на којима су били уклесани грбови и натписи. Међутим, било је видљиво да су гробови оскрнављени, плоче поломљене и помјеране, уз трагове копања, јер пљачкаши су очекивали да су српске владике сахрањиване са разним драгоцјеностима.

За вријеме аустроугарске окупације, градско поглаварство је настојало да гробље на "Царини" измјести јер се налазило на атрактивној локацији  за градњу, па је ту 1883. и забрањено сахрањивање, због "здравствених прописа". Једно вријеме Срби су сахрањивани у гробље на Врацама, али је терен ту био врло непогодан. То је приморало црквену општину да купи земљиште на Кошеву и отвори ново гробље Светих архангела Михаила и Гаврила, које је 12. октобра 1884. године освештао митрополит дабробосански Сава Косановић. Намјера је била да се временом ексхумирају посмртни остаци са "Царине" и пренесу на то ново гробље или у друга мјесна гробља по жељи родбине. Све друге посмртне остатке за које се не би појавили сродници, Црквена општина би сахранила у заједничкој гробници испод новог православног храма, којег је планирала, заједно са Богословијом изградити ту на мјесту гробља, а то је био и главни разлог пристанка Цркве за његово измјештање. У ту је сврху и од католика 1934. откупила један мањи дио гробљанског земљишта који им је раније дала у закуп. Прекопавање гробља је било планирано за прољеће 1935, али је због разних разлога то стално одгађано, да би коначно Епархијски савјет 12. марта 1939. одобрио почетак ексхумација у гробљу на "Царини" и пренос посмртних остатака из око 1500 гробница у ново гробље на Кошеву. Посљедњи пут је учињен помен и парастос ту сахрањенима 3. јуна 1939. године. Одмах сутрадан је око 200 радника под руководством Уроша Богдановића отпочело са прекопавањем. Копало се на дубини од 130 цм,  а већ до краја јуна сакупљено је 60 великих врећа људских костију и већ се видјело да ће њихова количина до краја радова бити изузетно велика. У гробницама је пронађено старог кованог новца, дубровачког, мађарског, српског, италијанског, грчког, те нешто накита, сребрене напрсне токе и слично.

Недјело

Посмртни остаци огромног броја православних Срба ископани су током љета и јесени 1939, а пензионисани кустос Земаљског музеја и угледни српски научник Владислав Скарић пратио је ексхумацију, вршећи попис и опис надгробних споменика. Том приликом у Земаљски музеј је пренијет споменик у облику стећка, као и два средњовјековна камена саркофага и два надгробна споменика из 17. вијека. На једном од њих пише на црквенословенском да припада Дамјану, умрлом 1652. године. Скарић је евидентирао 786 надгробних споменика, међутим бар још толико је било необиљежених гробница, с тим да је у један гроб често сахрањивано више од једне особе. Разлог за тако бројне гробнице без обиљежја је сљедећи: наиме, 1729. године босански везир Ахмет-паша Скопљак почео је градњу градских утврда на Вратнику, наредивши да се сви надгробни споменици са гробља на Врбањи узидају у бедем. Тако је нестало једно вриједно свједочанство минулих вијекова о историји овог простора. Нема доказа о скривеној позадини пашине одлуке да тако побрише дугу традицију и хришћански карактер овог мјеста, али размјере тог недјела побуђују сумњу да је баш то био мотив, тим више што је у близини било и неколико повољних каменолома.

Исте 1939. је одлучено да се на кошевском гробљу сагради капела за похрањивање земних остатака видовданских хероја, који су још 7. јуна 1920. ту сахрањени у заједничку гробницу након што су допремљени из Терезина и других мјеста. Капелу је пројектовао угледни српски архитекта, професор и академик Александар Дероко, а изграђена је за око 100 дана од стране предузећа "Прогрес". Подигнута је на мјесту старе дрвене капеле коју је 1896. године саградио сарајевски трговац Петракија Петровић. Како се у то вријеме поставило и питање шта учинити са надгробним споменицима из гробља на Царини, покојника чије ће кости бити сахрањене у заједничку гробницу такође на Кошеву, професор Дероко је одлучио да се они сачувају уградњом у зидове капеле. Укупно 600 тих споменика узидано је лицем на спољну страну, са видним натписима. На овај начин су ти материјални остаци раритетне вриједности очувани и доказ су историјског континуитета српског вишевјековног битисања  на овом простору. Тако и ово луцидно градитељско рјешење, између осталог, чува успомену на многе генерације Срба који су имали изузетан значај у економском, културном, политичком и историјском развоју Сарајева. Трошкове градње капеле у износу од близу 200 000 динара "чинећи поклон свом народу и цркви" исплатио је предсједник Црквене општине сарајевске, угледни трговац Стево Прњатовић. У њену крипту су похрањене кости Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића, Трифка Грабежа, Данила Илића, Мишка Јовановића, Богдана Жерајића, Владимира Гаћиновића, Вељка Чубриловића, Јакова Миловића, Митра и Неђа Керовића и Марка Перина. Њима је 29. октобра 1939. служио парастос и осветио капелу митрополит Петар Зимоњић уз саслужење 14 свештеника, два ђакона и српског пјевачког друштва "Слога", те уз присуство многобројног народа. Том приликом су опојане и кости пренијете из старог гробља на Царини и сахрањене у проширену гробницу у којој су до тада били земни остаци Принципа и другова.

Тако је коначно са лица земље побрисан још један материјални доказ дубине српских коријена у граду Сарајеву, а планирану градњу великог храма и богословије ту на Маријин двору ће омести надолазећи свјетски сукоб да би долазак комуниста на власт 1945. године те намјере заувијек осујетио.

Дероко

Стваралаштво чувеног српског архитекте Дерока је препознатљиво по српском националном стилу. Иза себе је оставио многобројна дјела, међу којима је најпознатији Храм Светог Саве у Београду, који је пројектовао заједно са Богданом Несторовићем. У Сарајеву је, осим капеле за видовданске хероје, пројектовао и Преображењску цркву у сарајевском насељу Пофалићи.

Аутор: Алекса П. Будаковић