Ово наше одбројавање још врло мало преосталих становника што тренутно живи у Поповом пољу више има за циљ да новинарском забиљешком потврдимо или, боље рећи документујемо, све оно што смо писали и предвиђали за судбину наших села неколико десетљећа уназад. Данас би могли, након четрдесетак година, или након једног потпуног радног вијека, рећи: Е, то је то…

Седлари, село које смо међу првим забиљежили и давно “пророковали гашење”, улази у јесен ове 2024. године са само једним својим становником.

Јово, Војина, Медар је један и једини Седларац који је госпојинске кише дочекао у овом селу са сакупљеном љетином и обраним виноградима. Овим посљедњим становницима својих села још прије пар година дали смо име “кључари свога села”, а њих је запала судбина да затворе своја и сеоска врата и угасе свјетло у селу кога више нема.

Као и сваки пут, када смо жељели да сазнамо било шта из живота овог села, овај домаћин нам је излазио у сусрет. Пожелио нам је добродошлицу и показао добру вољу да причамо о Седларима и данас и прије.

У седмој деценији живота Јово је много појединости о животу села од старијих чуо, али и лично проживио. Зато ћемо ову моју новинарску причу почети једном јутарњом сликом коју нам је Јово дочарао, као да смо и ми оживјели ову тишину јесењег јутра у овом поповском селу.

- Пробудим се, прича Јово, у неке ситне сате и ослушкујем мирну ноћ без иједног јединог гласа. Али када се пробудим ујутру и пређем испред куће та тишина и мир које ништа не ремети дјелује узнемирујуће. Викенд има устаљен ритам долазака Седлараца и он се у много чему разликује од радних дана. Дођу комшије и јаве се. Проговори се покоја… Замота се цигар дувана и сазна понешто. Већ у понедјељак враћа се поново исти ритам живота у селу. Самоћа ми пада најтеже у дуге ноћи, ако некуд даље не одем…  Празно горње, а празно и доње село - пожелио се Јово.

- Рећи ћу вам један податак који сам ја лично запамтио о бројности ове средње махале од прије педесетак година. Само Медара, те 1975. било је тридесет и шесторо, или податак да је село Седлари 1938. године имало тридесет осам домаћинстава са неколико стотина становника.

Овај податак о броју домаћинстава је везан за изградњу млина Седларића те 1938. године. Записано је да је наш нови млин  радио познати грађевински прото из Дубровника, Милан Медар поријеклом из нашег села. С мајсторима је градио двије године, а млин је погођен у парама 38 хиљада. По једној кући плаћено је по хиљаду мада је инфлација у тој години повећала цијену изградње на 40.000, а то је било у вриједности 40 волова.

НЕКА И СЕДЛАРИЋ СЛУЖИ ТУРИЗМУ

"Када смо већ код нашег млина, ја ћу да вам предложим да се и овај млин уврсти међу оне који би се могли за врло мало новца поново покренути. Чуо сам да се причало о намјерама општинских власти да се у туристичке сврхе адаптирају млинови и да се озбиљно ради на заштити географског поријекла нашег кукуруза Поповца-стоданца. Добра је то идеја са кукурузом и млином и нема Поповца који се не би радовао реализацији тих пројеката.”

КОРОНА НАМ ЈЕ ПОСЛАЛА ПОРУКУ

У вријеме короне, прије неколико година, посјетили смо Седларе и тада смо забиљежили једну новинарску причу у кући Милана Јовина Ковачине, унука старог Милана Луцанова.

Корона је покренула низ несвакидашњих одлука, као што је повратак на дједовину овог домаћина, када смо забиљежили тада једну оптимистичну причу.

Милан и супруга Мирјана обновили су домаћинство, купили живо у свињце и торове, засадили баште и вртове. На први утисак и наше сазнање изгледало је увјерљиво. Били смо убијеђени да ће почети неки нови живот са повратницима на своје прадједовско домаћинство.

Данас нам је јасно да је то опака епидемија, само за кратко, многим отворила очи и показала алтернативу за уточиште и мирну и безбједну луку када се нађемо у невољи. Тај кратки пут бјежања из пренасељених градова за многе је био уточиште од безизлазне ситуације и пријетеће катастрофе, али за многе је то и наук да се праве велике грешке када се запуштају наша села. Милан Ковачина, унук Милана Ковачине Луцанова нам је тада те 2020-те био добар примјер како за кратко вријеме нађемо сигурност на својој ђедовини, али исто тако, да је потребно и доста жртве, одрицања и инвестиција а се покрене напуштено домаћинство.

Јова Медара, а нашег данашњег домаћина, кућа није затварана, чак, ни у рату пошто је Јово период од четири године провео бранећи своје село. Отац Војин није напуштао ни дана породичну кућу, мада је свакодневно био изложен ризику да изгуби главу.

Горње и доње село нису повезани колским путем мада је постојала идеја да се кроз Медаре изгради пут и да то буде као кружно кретање. Радије сам се одлучио да аутом дођем да у горње село, у Заглавицу, и да са овог панорамског узвишења направим неколико фотографија.

Са узвишења Главица гдје се налази Црква св. Илије сеже поглед до десетак километра према Хутову, али исто тако и источно уз Требињску шуму до Добромана. Само мали дио поља у овом видокругу од двадесетак километара је култивисан и обрадив. Овај огроман простор, што чини два дијела Попова поља, је зарастао у траву пустопољу, драчу, купину, смреку и грабовину. Са овог мјеста, уз све љепоте зеленила које одмара очи, сваки рођени Поповац ће помислити на пустош и гашење села од које те негдје дубоко у срцу хвата зима. Ово је дефинитивно напуштен крај. Повратак у боље дане не види нико, па ни данашњи саговорник.

- Неколико година послије рата, наставља Јово, изгледало је да ће се нешто битно промијенити у продужетку поповског села што се показало као велика илузија. Дошла је и техничка вода на наше њиве али се мало ко одлучио да разоре веће површине и почне радити земљу. Више смо причали шта би требали, него смо лично предузимали и радили. Резултат свих наших жеља и великих планова за Попово је ово мало обрађених површина воћњака и винограда које ради газда Миловић. Што се тиче приватне земље из године у годину тај простор видно, наочиглед осваја пустош и шума.

На заједничку констатацију да дивљина лагано осваја све просторе гдје је живио човјек и градио питомину, а да се сада све то пред нашим очима догађа као неизбјежан процес, Јово је понудио неколико чињеница и података да се у потпуности потврђује ова констатација.

- Нестаје великих стада оваца које су брабоњком и зубом правиле питомину. До прије пар година неколико домаћина из Пољица имали су преко 2000 оваца. Не знам има ли сада укупно 500 у неколико села које имају испашу у овом дијелу поља. Ђе не дође овца, расте пустопоља и дивља вегетација која не одговара ни пчелама. Гдје нема људи освајају дивље животиње.

Прије неколико година Драган Вукојевић се срео са вуком у селу… Ја сам неке године о Васкрсу убио лисицу у капији пред кућом… А за рубрику вјеровали или не испричаћу вам причу како сам гледао медвједа, ту, у башти како се ваља под јабуком… Ово су вам прави знакови да простор који напушта човјек попуњавају звијери - закључио је Јово и испричао нам причу о сусрету са медвједом.

О свом породичном домаћинству и низу послова које једва стиже, Јово нам каже: “Постоје ударни послови у пољопривреди који захтијевају већи број радника што се догађа и на мом имању. Послови око винограда и око пчела некако се поклопе у исто вријеме тако да ми једино преостаје да ангажујем раднике у плијевидби лозе и брању грожђа. Одржавам виноград од 2000 лоза и имам љаник пчела око стотињак. Засадим баште лука и кртоле нешто и духана за себе. Огромни је то посао, а ја сам сам, и постоје дани у прољеће да ни пет вриједних људи на мом имању не би све стигли. Прије годину и по дана остао сам сам послије смрти супруге Данице, која је била изузетно вриједна жена. Наставио сам живот на имању не желећи ни једног посла да се одрекнем који смо заједнички радили. Створили смо и тржиште и купце за наш препознатљива вина совињон и вранац, те ракију траварицу – и сада покушавам да то све одржим и сачувам купце.

“ЧЕТИРИ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ИКОНЕ”

Обилазећи са овим домаћином подруме и простране избе гдје год смо застали да видимо или опробамо неке од Јовиних производа, он је сваки пут истицао достигнути квалитет производа и сигурну продају за добар домаћи производ и додао: "Мед, вино, пршут и дуван су четири иконе херцеговачке и све што сам у својој кући од ових производа производио чекали су купци да их купе. Духан, пршут и вино никада нисам продао без одговарајућег зрења да би достигли одговарајући квалитет. То конзументи препознају… Дошло је вријеме у производњи поготово хране и пића, да су се одвојили лоши и добри производи: купац је препознао квалитетан производ и то је кључ успјеха сваког пољопривредног произвођача”, закључио је Јово.

 ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛИЈЕ…!

Ово је мој трећи новинарски долазак у ово село за период од скоро четердесет година. На софи у горњем селу те далеке 1985. године забиљежио сам причу и фотографисао неколико старих Седлараца који су ми тада “пророковали” ово што ме је затекло данас. Од мјеста гдје су сједали времешни старци и на овом малом сеоском раскршћу на све стране куда се окренеш нема никога и не чује се ништа. Покалдрмљени сокаци и уске улице скоро су зарасле у траву и на први утисак помислићете да неким улицама мјесецима није прошао нико.

Прво чега сам се сјетио када сам дошао на ово мјесто од прије 40 година је наслов под којим смо у “Гласу” објавили тај репортажни текст… Тога дана, када су ти старци испричали о тешком животу поповског сељака и расељавању Поповог поља, на крају су извукли један закључак који је био наслов тог новинарског записа: “Направите нам женску фабрику”. То би био спас од нестанка села у којима се момци не жене и не заснивају породице, била је порука једног од стараца.

Данас, послије толико година нема ни стараца ни женске фабрике. Од оног лијепог херцеговачког села остале су прелијепе камене куће закључане и још само једна отворена да јој се дивимо, домаћина Јова Медара.

Пише: Манојло Ћук