Српски писац Сима Пандуровић /1883-1960/, један од оснивача српске модерне, умро је 28. августа 1960. године.
Послије дипломирања на Филозофском факултету у Београду био је гимназијски професор у Ваљеву и Београду, те уређивао више часописа, укључујући "Мисао".
Своје пјесничко умијеће испољио је јавно почетком 20. вијека са пјесницима песимизма, попут Милана Ракића и Владислава Петковића Диса, под утицајем “проклетих пјесника” Шарла Бодлера и Едгара Алана Поа.
Критика је оштро реаговала на његову прву збирку пјесама "Посмртне почасти", прожету песимизмом, у којој је драматично опјевао болну трагедију љубави, душевне кризе и горчине, неспокој и побуну, као и осјећање смрти.
Каснији стихови, у којима преовладава резигнација, мисаоно су сложенији. Испјевао је и низ родољубивих пјесама. Преводио је са француског и енглеског језика - посебно су познати преводи дјела Вилијема Шекспира.
Пандуровићево књижевно дјело
Пандуровићево књижевно дјело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За вријеме Првог свјетског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране пјесме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови.
Посљедња његова збирка пјесама „Песме“, садржи 109 пјесама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано.
Пандуровићева дјела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „краљ Лир“, све са Живојином Симићем.
Сима Пандуровић – НЕМИР
Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.
Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.
Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.
И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.
За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле.
