У Војковићима су данас обиљежене 32. године од одбране овог насеља, те Крупца и Грлице чиме је на данашњи дан 1992. спријечена намјера тзв, Армије ФБиХ да заузме Илиџу и крене према Палама.

Подручја Војковића, Грлице и Крупца 4. августа 1992. године нашла су се под снажним ударом непријатељске војске, али је овај крај одбрањен пожртвованости бораца Војске Републике Српске, али и становника који су бранили своја огњишта.

Друга сарајевска лака пјешадијска бигада, чија се команда била управо у Војковићима, најзаслужнија је за одбрану вјековне српске територије, а одбрана овог простора један је од преломних тренутака у Одбрамбено-отаџбинском рату,

Један од команданата ове бригаде био је и Ристо Анђић, који је погинуо 6. 10. 1994. године на Чаклама, а њему у част за портал "Катера" говорио је Ђорђе, његов син.

- Мој отац је за живота добио орден Милоша Обилића, а по мом сазнању, управо за одбрану Илињаче унапређен је у чин мајора – рекао је Анђић.

Мој отац је, наставља наш саговорник, након рањавања снајпером у предјелу врата, операције и опоравка, накратко отишао код свог класића из Билеће Мирослава Лукића у Моровић у Србији.

- Као друг и пријатељ, предлагао му је да остане код њега са породицом, али мој отац није пристао – рекао је Анђић.

Касније је чика Мире, како су га од миља звали, испричао шта му је Ристо одговорио на питање зашто не жели да остане у Србији.

- Мире, ја морам назад. Знаш и сам да су нас учили да ако не радимо срцем да не радимо никако. Разуми ме – рекао је тада Ристо.

А онда су 6. окотбра 1994. године муслиманске снаге, прошавши кроз демилитаризовану зону под контролом мировних снага УН у близини Сарајева, убиле 21 борца Војске Републике Српске.

Међу њима и Ристу Анђића.

Нисам растао ја са њима,
нити су ми долазили у снове-
тек, у патини и прашини
нађем њине трагове.

Чије је- кад одговори дјете,
и кад видите погнуте главе,
заборава им нема јер ипак се сјете
неких звијезда, које небо плаве!

Знали су судбу, и све шта их чека
ал' страх им није ледио груди!
Нека их се сјећају док свијета је и вијека,
и нек праштају! Има ко да суди.

Пјесму написао и свом оцу посветио Ђорђе Анђић.