U Vojkovićima se danas obilježaju 34 godine od odbrane ovog naselja, te Krupca i Grlice čime je na današnji dan 1992. spriječena namjera tzv, Armije FBiH da zauzme Ilidžu i krene prema Palama.

Područja Vojkovića, Grlice i Krupca 4. avgusta 1992. godine našla su se pod snažnim udarom neprijateljske vojske, ali je ovaj kraj odbranjen požrtvovanosti boraca Vojske Republike Srpske, ali i stanovnika koji su branili svoja ognjišta.

Druga sarajevska laka pješadijska bigada, čija se komanda bila upravo u Vojkovićima, najzaslužnija je za odbranu vjekovne srpske teritorije, a odbrana ovog prostora jedan je od prelomnih trenutaka u Odbrambeno-otadžbinskom ratu,

Jedan od komandanata ove brigade bio je i Risto Anđić, koji je poginuo 6. 10. 1994. godine na Čaklama, a njemu u čast za portal "Katera" ranije je govorio Đorđe, njegov sin.

- Moj otac je za života dobio orden Miloša Obilića, a po mom saznanju, upravo za odbranu Ilinjače unapređen je u čin majora – rekao je Anđić.

Moj otac je, nastavlja naš sagovornik, nakon ranjavanja snajperom u predjelu vrata, operacije i oporavka, nakratko otišao kod svog klasića iz Bileće Miroslava Lukića u Morović u Srbiji.

- Kao drug i prijatelj, predlagao mu je da ostane kod njega sa porodicom, ali moj otac nije pristao – rekao je Anđić.

Kasnije je čika Mire, kako su ga od milja zvali, ispričao šta mu je Risto odgovorio na pitanje zašto ne želi da ostane u Srbiji.

- Mire, ja moram nazad. Znaš i sam da su nas učili da ako ne radimo srcem da ne radimo nikako. Razumi me – rekao je tada Risto.

A onda su 6. oktobra 1994. godine muslimanske snage, prošavši kroz demilitarizovanu zonu pod kontrolom mirovnih snaga UN u blizini Sarajeva, ubile 21 borca Vojske Republike Srpske.

Među njima i Ristu Anđića.

Nisam rastao ja sa njima,
niti su mi dolazili u snove-
tek, u patini i prašini
nađem njine tragove.

Čije je- kad odgovori djete,
i kad vidite pognute glave,
zaborava im nema jer ipak se sjete
nekih zvijezda, koje nebo plave!

Znali su sudbu, i sve šta ih čeka
al' strah im nije ledio grudi!
Neka ih se sjećaju dok svijeta je i vijeka,
i nek praštaju! Ima ko da sudi.

Pjesmu napisao i svom ocu posvetio Đorđe Anđić.