Један од најстаријих, а можда и тренутно најстарији Фочак, деведесеттрогодишњи Миле Пејовић из Јошанице за Радио Фочу отворио је своју богату животну ризницу и подијелио сјећања која сежу у вријеме Краљевине Југославије, када се на селима привређивало половину за себе, а половину и тада за аге.

Миле је рођен 26. новембра 1929. године у јошаничком селу Гудељ, у брдима изнад ушћа јошаничке ријеке у Дрину.

Отац Тодор и мајка Стоја, обоје из Гудеља, узели су се 1919, прве године након ослобођења и добили су четворо дјеце- три сина и кћерку, да би 1933. године отац преминуо од реуматске грознице, када је најмлађем сину Васу било тек два мјесеца.

Миле није ни упамтио оца, за којег каже да је умро од посљедица Првог свјетског рата у који је био насилно мобилисан као војник Аустроугарске монархије.

- Сви наши стари су морали да иду као војници у аустроугарску војску, па тако и мој отац и стриц Душан - каже Миле.

За стрица Душана, присјећајући се прича своје мајке, Миле наводи да је након што је демобилисан, изнемогао и болестан, преминуо док се враћао кући и то пред самим улазом у село.

Након очеве смрти, њих петоро живјели су у породичној заједници са стрицем, у кући и на земљишту који су припадали аги из Невесиња, а чијег имена Миле не може да се сјети.

- Kућа је била покривена ћерамитом, велика, осам са десет метара, са огњиштем и била је једна спаваћа соба, величине четири са пет метара. Преко љета смо спавали у просторији са огњиштем, није било патоса, стерали смо по земљи осушену папрат, а мајка и старе жене су на ручне станове, од козје кострети и овчје вуне, ткале ултије, које нису пропустале влагу, а стављале су се по папрати и ту се спавало све једно до другог - присјећа се старина Миле.

Живјело се искључиво од земљорадње и сточарства, сијало се много жита, највише јечам, на земљи која је аграрном реформом Краљевине наслијеђена од ага, али се  радила напола- за себе и агу.

- Ага је давао педесет посто житарица, док су стоку куповали, нешто стоке им је и ага давао, а дозволио им је да користе сточну храну. Држали смо по два добра вола, са којима смо орали, имали смо дрвене ралице и дрвене дрљаче са жељезним клиновима са којима је земља равњана“.

Ага из Невесиња, прича Миле, долазио би на коњу када се врше жито да одмјери себи половину, а спавао би на чардаку на тавану куће.

- Собица три са три, уз стубе се пео из куће и горе ишао, имао је прострт ћилим и ту је ноћивао и боравио док се заврши вршавина у цијелом крају до Чајнича. Жито се купило у араре, звали би агу да прегледа, он дође на коњу, прегледа и каже- ово мени, а то вама. Знао је препуштати по 50, некоме и по сто кила, ко је поштено и редовно му исплаћивао, то сам чуо - наводи Миле.

Фото: radiofoca.com

Осим спровођења аграрне реформе, којом су постепено укидани феудални односи још из турског доба, Краљевина је настојала да описмени народ, а Миле је прва генерације четворогодишње школе у Јошаници, једне од првих сеоских школа у фочанском срезу, која је отворена 1936. године.

Он прича да до тада дјеца из села нису ишла у школу, изузев дјеце из имућнијих породица, које су родитељи слали у школу у Устиколину.

- Био сам у седмој години, моји претходници нико није у школу ишао, ни мушки ни женски, и ја сам прва генерација из села, уписао сам се 6. јуна 1936. године у школу, у кући Филипа Брђанина, а коју је он саградио на земљишту које је купио од невесињских ага. Агинске кћери или сестре када су се удавале, продавале су земљу од очева и браће за мираз. Филип је био родом из Острмаца у Јошаници, а као жандар је радио у Стоцу и када је отишао у пензију купио је овдје земљу поред Дрине, саградио кућу и подигао велики воћњак - наводи Миле.

Након што је заживјела школа у Јошаници, ђаци старијих разреда из тог краја који су похађали школу у Устиколини прешли су у Јошаницу, а кренуо је и обавезан упис.

- Краљевина је донијела тада закон да мушка дјеца имају обавезу да иду у школу или ће плаћати казну и тада су се масовно уписивали. Дјевојчица није било, нису биле ни обавезне - каже Миле.

Из Стоца је, према његовом казивању, био и први учитељ школе у Јошаници Никша Шкрабо, мада се у неким монографијама може наћи податак да је он био Дубровчанин.

И Шкрабова супруга Катица, која је била из Загреба, такође је била учитељица, па је учила дјецу у школи у јошаничком селу Црнетићи, која је отворена двије године касније.

Миле се присјећа да је њихов учитељ био прави атлета- соколаш, и да је предводио Соколско друштво цијелог фочанског среза.

Уочи почетка Другог свјетског рата учитеља су дигли у резервни састав војске Краљевине Југославије, па Миле тада није добио свједочанство, већ нешто касније, и то од учитељице Катице.

Фото: Некадашња школа у Јошаници (radiofoca.com)

За учитеља Никшу је касније чуо да је погинуо на почетку рата у близини Калиновика, након чега је учитељица Катица са сином Борисом одселила за Загреб.

Миле је шездесетих година из Гудеља сишао у долину Дрине и подигао породичну кућу и то у првом комшилуку своје некадашње школе.

Данас једини живи члан прве генерације јошаничке школе сматра да би кућу у којој је радила школа, а која је данас власништво породице Јегдић, требало прогласити спомеником културе.

Школа у Јошаници радила је и након Другог свјетског рата, од 1945. до 1952. године, када је пресељена у Цвилин код Устиколине.

Миле је након рата завршио тесарски занат, а професори су му били њемачки ратни заробљеници, који су тада доведени из Русије.

Међу заробљеницима је било, присјећа се он, доста инжењера, машинбравара и возача, који су у Броду на Дрини градили будући дрвни комбинат.

Радни вијек провео је, прво у предузеђу „Градитељ“ из Сарајева до 1955. године, а потом у Војној пошти, градећи путеве, мостове, тунеле и вишеспратнице по Југославији и иностранству.

Са супругом Зором, која је преминула прије три године, изродио је четворо дјеце, а од 1987. године, пуне три и по деценије, је у пензији, коју је стекао тешким и поштеним радом.

Нико од његових школских исписника данас није жив, а он, и даље виталан, достојанствено гази десету деценију и пензионерске дане проводи у питомом зеленилу крај Дрине, гдје га  свакодневно обилазе његова дјеца, унуци и праунуци, који су његово највеће богатство.