Продајом посљедњих 40 коња арапске и босанско-брдске пасмине новим газдама у Фочи и Босанском Петровцу, престала је да постоји чувена ергела на Борикама код Рогатице послије више од 120 година постојања.

На Борикама, малом рају на земљи, само неколико километара удаљеном од Рогатице, гдје расте густа борова шума, зими дувају јаки вјетрови, а љети чарлијају кроз борово грање, крајем 19. вијека основана је ергела за узгој коња арапске расе, а 1925. и аутохтоне босанске брдске расе коња. То је била једина ергела ове врсте на Балкану. 

Свој пуни сјај доживјела је 70-тих и 80-тих година прошлог вијека.

Кад су се на ергели добијали високо расни коњи по којима су Република Српска (БиХ) биле познате не само у региону, него и много шире, ти чувени коњи су побјеђивали на бројним такмичењима и пољопривредним сајмовима.

Некада је на овој ергели галопирало око 400 грла коња, али том златном времену ергеле на Борикама, нажалост, дошао је крај.

Временом, мијењала је власнике, трунила се и расипала, а након откупљена од предузећа "Агрокомбинат" доживјела је коначни крах. Због честог мијењања власника, од којих нико није знао да сачува њено највеће богатство, коње, ова ергела изгубила је свој сјај. Нико од њих није видио љепоту тих племенитих живитиња, па су често остављане гладне и држане у тешким условим, изложене хладноћи и вјетру. Тако је са око 400 грла ергела сведена на свега 40 коња. Становници села на Борикама огорчени су овим дешавањима, а посебно небригом локалних и републичких власти за ове племените животиње и богатство којим је ова висораван располагала, поготово јер се борички коњ налази на грбу општине Рогатица.

Ова ергела основана је с циљем добијања крупнијих и масивнијих брдских коња, а што би се постигло оплемењивањем арапске пасмине, па се тако још 1895. године почиње са узгојем арапских коња са најбољих европских ергела. Аустроугарска је обезбиједила новац и стручност јер је њиховој војсци, а и народу био потребан сигуран коњ. На овај начин је боричка ергела била једина ове врсте на Балкану. Првобитно је ергела била стационирана на Бутмиру код Сарајева, затим је пресељена у Горажде и њена крајња локација су биле Борике, које су имале све услове за узгој. 

Ергела је пружала услуге јахања, вожње кочијом и саоницама. Многе познате политичке и естрадне личности су посјећивале ово мјесто, као што су Лепа Брена, Здравко Чолић, а Бијело дугме је заједно са пјесником Душком Трифуновићем снимило пјесму за свој други албум "Шта би дао да си на мом мјесту". Позната пјесма "Пожурите коњи моји" коју је снимило "Бијело дугме", настала је на Борикама. 

Данас се у ергели на Борикама више не чује топот копита, њисак коња, а и не виде се усамљени јахачи. Тамо нема више ни људи ни коња. Има још само оног хладног зимског вјетра, високих борова и тишине. Тек понеки домаћин рогатичког краја у свом власништву још увијек има босанског-брдског коња. Народу овог краја остаје сјета и жал за изгубљеним бисером и нејасно питање зашто се спас од изумирања босанско-брдског коња тражи и пронађе негдје друго, а не у Борикама.