На данашњи дан, 9. јула 1980. године, у Високом је рођен Игор Кисић, један од најмлађих бораца Војске Републике Српске, чије је дјетињство прекинуо рат.

Игор је погинуо 3. октобра 1994. године, са свега 14 година, током снажног артиљеријског напада на градско језгро Илијаша, када је граната пала у непосредној близини команде вода у којој се налазио.

Његова животна прича забиљежена је у монографији „Дјеца жртве рата 1991–1995“, коју је објавио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

Игор је рођен у мјесту Кула Бањер, општини Високо, а у првом и другом разреду основне школе похађао је вјеронауку, те је недјељом редовно одлазио у цркву.

Већ са десет година савладао је рад на рачунару, а двије године касније научио је да управља путничким аутомобилом. Волио је да сакупља заставице и беџеве, а био је и велики навијач Фудбалског клуба „Црвена звезда“.

Почетком рата породица Кисић напушта Високо. Након боравка у Чекрчићима, настањују се у Илијашу, гдје се Игоров отац Нико прикључује Илијашкој бригади Војске Републике Српске.

У близини њихове куће био је стациониран Самостални моторизовани вод „Васке“, чије је припаднике Игор често посјећивао. Иако је мајка покушавала да га одврати од одлазака међу војнике, његова жеља да буде уз борце била је јача. Са непуних 13 година придружио се Илијашкој бригади, поставши њен најмлађи борац и један од најмлађих припадника Војске Републике Српске.

Школске клупе и безбрижне дјечачке дане замијенио је униформом. Иако је најчешће био распоређен у складишту муниције, учествовао је у припреми артиљеријског наоружања, а својом одлучношћу и зрелошћу стекао је поштовање и наклоност сабораца.

Током офанзиве такозване Армије БиХ на Нишићку висораван почетком августа 1994. године Игор је сам из Илијаша довезао пун камион муниције борцима на првој линији.

Изазивао је чуђење и дивљење својих сабораца, који су га пазили као свог најрођенијег. И код својих вршњака Игор је изазивао дивљење и био им је узор.

Погинуо је 3. октобра 1994. године приликом јаког муслиманског артиљеријског напада на градско језгро Илијаша од гранате која је пала у његовој непосредној близини док се налазио у команди вода.

Дан касније, на сахрани у Илијашу, бројни борци и грађани одали су посљедњу почаст дјечаку који је постао симбол храбрости. Постхумно је одликован Орденом Милоша Обилића.

Након потписивања Дејтонског мировног споразума и предаје Илијаша ФБиХ, Игоров отац Нико је, не желећи да му син остане сахрањен ван српске територије, ексхумирао његове посмртне остатке и пренио их најприје у Зворник. а потом у Бијељину гдје се настанила породица Кисић.