Првог јуна 1995. године, на висовима Трескавице, у истом трену, погинули су Милан Радовић, Велемир Боровчанин, Драгомир Бартула и Славенко Марковић, припадници Станице јавне безбједности Соколац. Ову причу посвећујемо њима.

Кишило је првог јунског дана ратне 1995. године на висовима Трескавице. Састали се небо и земља. У магловитом и тмурном загрљају небеских висина и планинских врлети, у рађању јуна, смрт је била најгласнија. Носили су је на својим плећима артиљеријски пројектили, од којих су подрхтавали Бориковац, Пештер, Кожљен, Ледови, Хум, простори на којима су се сударали крст и полумјесец.

Православље је још једном било на испиту, бранило се право на постојање. И, да се којим чудом, утроба ћудљиве планине могла претворити у вулкан, сигурно би првог јунског дана 95. лава, заједно са српском војском, ударила на џихадлије, јер је Трескавица запамтила дубоку прошлост и гледала с Божије висине како „пси рата“, под одорама измишљених вјера и религија, јуришају на оне што не хтедоше продати своје поријекло.

Одлазак

Тресла се Трескавица, а на Романији, мајке су, пред иконом и кандилом, молиле планину да заштити њихове синове, да заустави некрст. А тамо, на Пештеру, Милан, Велемир, Драгомир и Славенко, у ратном ужасу, али са надом да ће прегазити паклене стазе и вратити се својима, остати у топлини мајчиног загрљаја и завичаја, правити планове и освајати будућност. У мислима промичу, сусрећу се и одлазе ратни догађаји, дани када су често били близу смрти, осјећали њен проклети дах. Јеврејско гробље, Скелани, Сребреница, Нишићка висораван, Сјемећ, лица оних што душу подарише небесима. Боже, буди и сада, у овом оловном дану са нама, лебди на уснама младића у којима је безброј неостварених животних жеља.

Милан, Велемир и Драгомир имају само 26 година. Славенко годину дана млађи. Иза старијих остадоше погледи дјевојачки на соколачким улицама, очеви, мајке, браћа, сестре и оно неизбјежно када се у бој полази – СРЕТНО и нека вас Бог чува. Најмлађем – Славенку, мали Александар, супруга Драгана, отац и мајка, пожељеше срећу. У погледу и кишној магли појављује се лик дјечака и издигнуте руке дјечије. Врати нам се тата, глас малишана надјачава хук минобацачких и хаубичких пројектила. Ко зна да ли ћу икада помиловати насљедника, одговара безгласно ратник, дјевојачког срца.

Кишне капи клизе планином. Непријатељ у безизлазу, тражи спасење у бјегству. „Бијели вукови“ су уз момке који у ратну неизвјесност кренуше из соколачке Станице јавне безбједности. С њима је лакше. Неће брат брата оставити.

Нешто је ледено, када су кренули на ратиште, било притисло срце Славенково и Драгомирово. Неке црне слутње су их пратиле. И у поздравима са најрођенијим није било ведрине, као у вријеме ранијих одлазака.

Смрт је чакала

Граби Славенко узбрдицом, као соколачким стадионом, када је јуначки и срцем пресретао играче противника. И док, под теретом ратне спреме жури да нађе заклон, ехо аплауза соколачке „Баре“ слуша у врховима Трескавице. Ту су и динамит момци, његови другари – Велемир, Милан, Драгомир и остали, корачају стазама изнад који је, сваког часа, смрт спремна да испусте свој терет.

Халакање џихадлија нестаје у врлетима. У том трену, слушају српски јунаци гласан смијех плећате планине, али то не може да прекине нити стрепње пред оним што долази.

Дан одмиче, у том одласку и страх постаје краћег даха, уступа мјесто вјечном пратиоцу човјека – НАДИ. Због тога и корак постаје чвршћи и топлина породичног дома ближа, али несреће ударају „као гром“, прије него бљесну муње.

Снажна експлозија уздрма Трескавицу. Заклон је био на дохват руке, а ту, на грудима српске одбране, под кошуљом паклене направе, кукавички као и њихови градитељи, чекала је смрт. У истом трену погинули су Велемир, Драгомир, Милан и Славенко.

У том тешком трену, корак до смрти били су и Миле и Мишо. У снове им и данас долазе ти призори. Буде их, због њих, често, и зору дочекају будни. Били су тако близу, али ништа нису могли помоћи. Видео сам, ових дана и сузе Милове, док је говорио о погибији својих колега.

– Као да их је сам Бог изабрао за своје рајске дворе. Нису никада избјегавали задатке, па били и најтежи и најопаснији, говори ми фотограф Моца и дрхтавом руком пружа фотографије, са којих се осмјехује младост Романије.

Туга трећег јунског дана 1995.

Много је туге прошло Романијом, али поносна гора ће памтити трећи јунски дан 1995. године. У питомим Крушевцима сахрањивали су Милана. И он је, као и остали Радовићи, у вријеме почетка рата био на списку смрти, који су написале комшије – муслимани. Нису им се зле намјере оствариле, али тешка судбина не дозволи Милану да живи и радује се у својим Крушевцима, да се ожени и унучиће дарује оцу Радиславу и мајци Сави, да на породичном састајању загрли брата Вида.

Лелек са гробља у Крушевцима пресјекла је кнежинску котлину, прошла шумовитом Малуши и састала се са тугом у гробљу у Новом Селу, гдје су на вјечни починак испраћали Велемира. Никада неће из руку Велемирових полетјети кугла и копље, никада се уз гусле неће чути његов глас. Древни инструмент у дому оца Милана остаће да чува успомену и подсјећа на окупљања на којима је текла пјесма о прошлости, због које је младић гусле заволио.

И гробље поред Романијске Лазарице, у својим сјећањима неће моћи обилазити 3. јун посљедње ратне године. Над раком, ископаној у посној земљи лелек и сузе. Мајка Стојанка, отац Вељко, сестра Љиљана, син Ацо и супруга Драгана не вјерују да нема Славенка. Јече звона светог храма. И трава на стадиону преко кога прелази туга старог гробља, нема оне јунске свјежине и сјаја, јер тим зеленим тепихом неће проћи копачке, које је носио стамени момак са бројем четири на дресу. Туговаће дуго и романијска ловишта, бистре планинске ријеке, за ратником голубијег срца. Отац Вељко није могао издржати, посртало је срце несретном родитељу за својим мјезимцем и није издржало. Непуну годину дана послије синовљеве смрти умро је. Кажу, све је учинио да се што прије придружи свом јединцу.

И гнијездо српства – Соколовићи, плакало је трећег јуна 1995. године. Драгомир је живот много волио. Живио је брзо, као да је знао да ће му живот бити кратак. На почетку рата погинуо му је најбољи другар, са којим је проводио дане – Слађан. У истом ће гробљу почивати. Отац Сајо и мајка Стана, узорни родитељи, никада неће загрлити свог најмлађег сина. Стисла туга братиће Драгомирове, који су неизмјерно вољели стрикана. Снаха Дана, брат Мишо и сестра Миља, тугују за младићем, у чијем срцу је било мјеста за све радости овоземаљског живота.

Лака вам била земља, српски синови, гласно говори Романија, планина коју је уморила српска туга, али је увијек имала снаге да надживи несрећу, остане усправна и пркоси непријатељима православља. Због тога и често помињем име бисерне планине у овом сјећању, у чијем ће срцу дуго остати отворене ране и туга првог јунског дана, ратне 1995. године.

Аутор: Велемир Елез

Објављено у 33-34.броју Соколачких информативних новина (мај-јун 1997.)