- Ова књига креће се у распону од повјерења у поезију и њену узвишена мисију, у смислу заблуде да пјесници нешто могу промијенити, иако не знам ко је поезији дао тај ступидни задатак да промијени свијет када цијели свијет не може промијенити човјека, до оне друге мање, узвишене стране, тог лирског торбарење за ситне хонораре и биједне исплате. И увијек су проблем путни трошкови, а зашто су они проблем, то нисам успио одгонетнути у овој књизи -.
Рекао је ово за “Глас Српске”, писац и пјесник Ђорђе Сладоје, објашњавајући како није успио у својој збирци забиљешки из свог богатог књижевног живота и каријере “Доживљаји лирског торбара”, одгонетнути вјечну дилему да ли су лиричари у овом времену постали торбари или су на неки начин одувијек то били.
Поднаслов ове књиге “Приче из књижевног живота” јесте индикативан, што би Срби рекли, јер објашњава шта је суштински проблем наше књижевности, а то је да данас одавно нема тог књижевног живота. Све се мање састајемо, чак и по кафанама, а камоли на књижевним вечерима или сусретима. Погашене су велике издавачке куће, приватизоване књижаре претворене у бутике и кафиће. Све је подређено брзој заради. Оно што није у служби профита, гурнуто је у страну, а поезија на саму маргину и препуштена самој себи. Књижевност је потиснута из јавног живота и осуђена да тавори. Па, ипак, траје и без обзира на све и даље се пишу, објављују и читају добре књиге - додаје он.
Има писаца и пјесника који се хвале стваралачким мукама. Искрено, не могу да разумијем зашто се толико муче са стиховима, поред толико муке и патње по свијету. Вјерујем да би састављање стихова требало да буде стваралачка радост. Захвалан сам Богу што ми је дао ту могућност да могу свој доживљај свијета да обликујем у језику и да га подијелим са другима. Да пишем за своју душу, не знам што бих то радио, јер има и других ужитака који души можда и више пријају. Важна је та комуникација са читаоцима, јер ја вјерујем у свето тројство писац-дјело-читалац. Колико данас има писаца и читалаца то је друго питање.
Страшно (смијех). Било је материјала колико хоћете, али сам написао оне које сам најјаче запамтио. Много је пола вијека, некако је то пролетјело и одједном сам постао најстарији човјек и писац гдје се год појавим. Трудио сам се да забиљежим најупечатљивије догађаје и неке драге људе и да их ставим на папир, с надом да их тако чувам од заборава.
Откуд знам. Не могу ни да претпоставим како би мој живот изгледао да сам остао да живим само са једне стране Дрине. Рано сам отишао од куће, из Улога код Калиновика у Банат, као и свако друго сиромашно херцеговачко дијете. Школовала ме је тетка, јер су тетке институције које треба славити и опјевати. У Банату сам завршио гимназију, а онда сам се вратио у Сарајево. И ту живио двадесетак година да бих почетком рата са породицом завршио у Врбасу и искусио горчину избјегличког живота у свим раскошним облицима сиромаштва, биједе, понижења, али доживио и примјере људске доброте и солидарности. Сад сам у Новом Саду и све је то, разумије се, оставило дубоког трага у мојој поезији и прози, по принципу што горе у животу то боље у пјесми. Било је доживљаја оваквих и онаквих и страшних и лијепих. Ипак, увијек се враћам на поезију, јер да ње није било свакако бих био много разнесенији и расутији човјек. Поезија има терапеутско дејство, како за оног ко је пише тако и за оног ко је чита.
Матица српска и њен Летопис су чудо. Један од најстаријих часописа у Европи и свијету који излази у континуитету. Како год почнемо причу о Матици и Летопису завршићемо је тврдњом да се ради о својеврсним културним феноменима, ријетким и у много развијенијим културама од наше. И Матица и Летопис су производи чуда и труда. Велико је чудо да у нас нешто траје скоро два вијека, а да га у међувремену нисмо реформисали, модернизовали, ускладили и на крају растурили. Чудо је невиђено да нисмо одустали од подухвата на дуге стазе који захтијева стрпљивост, упорност и калуђерску марљивост. Мени се чини да је културолошка, историјска и национална свијест оснивача Матице била јаснија и интензивнија него код знатног дијела данашње српске интелигенције, а чуло за општи интерес неупоредиво развијеније.
Срби су увијек у шкрипцу и вијековима пред истим искушењима. Наш идентитет је одавно заљуљан, али се некако држимо. На удару су готово сви идентитетски елементи и традиција и кључне вриједности, важне историјске личности, језик и писмо нарочито и школа и црква, по којима се препознајемо међу другим народима. Има много посла на чувању идентитета, ако хоћемо, а надам се да хоћемо да га сачувамо. Нама пропаст одавно предвиђају и пропаст Срба је одавно пројектована, али није лако ни пропасти. Дубоко смо ми укоријењени, дубље него што мислимо да јесмо и много дубље него што неки други то мисле. Нажалост, најразорнији су ови што изнутра роваре, они што никад нису лијепо нешто казали о српском народу, језику и култури. Већ све то доживљавају као израз паланачког духа, па су паланачки пјесници постали и Његош и Настасијевић. Идентитет је угрожен и споља и изнутра, али надам се да ћемо некако претећи.
Рекорд
Апсолутни рекорд у историји књижевности да се књига промовише два сата након изласка из штампарије и сасвим сигурно ћу ову чињеницу поменути у својим будућим дјелима. Због тога дугујем велику захвалност својим пријатељима, колегама и сарадницима из Центра за српске студије, који су од мене наручили предговор за реиздање моје прве књиге “Дневник несанице”, а управо је тај текст на неки начин довео до књиге “Доживљаји лирског торбара”, такође објављене у издању Центра за српске студије.
Аутор: Бранислав Предојевић
