У историју улазим као, највероватније, једини који је прво добио Награду за животно дело, а тек затим дипломирао из те исте области, прича нам Славимир.

"Данас сам завршио факултет.“ Ово је не тако давне 2017. године написао Славимир Стојановић (54) који је послије 30 година успио да дипломира, а ћерка му је била највећа мотивација.

За Телеграф открива детаље свог пута, који је био трновит, али се исплатио, јер је своју диплому узео у руке и тиме свом оцу и мајци остварио велики сан.

- Академију примењених уметности у Београду уписао сам 1987. године. Цео један живот, тачно 30 година касније, полагањем последњег испита из психологије, на коме сам добио 10, успео сам напокон да га завршим. У историју улазим као, највероватније, једини који је прво добио Награду за животно дело, а тек затим дипломирао из те исте области. Међутим, ова животна прича није нимало једноставна да би се описала у неколико речи - прича Славимир за Телеграф.

Жеља његовог оца да заврши факултет није била остварена, али је Славимиру био увијек ту, као подршка и вјетар у леђа за остварење његових снова.

- Наиме, моји родитељи, Љиљана и Момчило, добили су ме веома млади, са тек двадесетак година. Мама је претходно уписала економију, тата геологију. Обоје су факулете напустили када сам се ја родио. Ћале је почео да ради на бензинској пумпи, а кева као секретарица у општинској конференцији омладине. Ћале је покушао из два пута да заврши грађевински факултет који је ванредно уписао у Суботици, али му то није пошло за руком. Мој ћале је посебан случај. Када је имао 14 година, његов отац, Славимир, по коме сам ја добио име, тешко се разболео и месецима полако умирао прикован за постељу. У том периоду мој ћале је завршавао осми разред и сањао о упису у Средњу архитектонску школу. Отишао је на пријемни. Када се вратио кући, умирућем оцу могао је само да каже да није примљен, да је први испод црте. Та траума га није напустила до данашњег дана. Међутим, када сам се ја уписивао на Академију, ћале је инсистирао да иде са мном и буде ту, испред, све време - прича он.

„Примљен си“

Када је дошао дан да се објаве резултати, ћале му, каже, није дао да приђе ни близу огласне табле.

- Све чега се сећам су његове руке и глава које се из гомиле скачући приближавају уз громогласно: „Стојановићу, примљен си!“ Ја тежине тих његових речи и значаја те ситуације за њега нисам био нимало свестан, јер ми је причу о његовој Средњој архитектонској испричао тек претпрошле године на годишњицу мамине смрти. Она никада није завршила факултет, мој ћале такође, а ни мој млађи брат Неша - присјећа се најљепшег тренутка, али и најтужнијег јер његова мајка није била ту.

Санкције протов Југославије, стале су, прича, на пут његовој жељи да се школује.

- Студирао сам уредно и предано четири године, а када је требало комплетирати ту четврту годину, почеле су ескалације сукоба у Босни, а ја сам захваљујући чињеници да имам ујака у Гетеборгу, отишао тамо и уписао се без проблема на чувену ХДК – Високу школу за дизајн код професора ХЦ Ериксона. Међутим, после неколико месеци студирања, уведене су санкције против Југославије, а мени су, нажалост онемогућене даље студије. Разочарање у том тренутку не морам ни да вам објашњавам. Цео систем по коме сам се годинама веома успешно пео, срушио се као да је од чачкалица.

Ћерка Нађа му је била највећи покретач да се врати студирању.

- Моје решење је било да будем што успешнији у послу, који сам, захваљујући упорности и огромном труду успео да добијем у агенцији Saatchi & Saatchi у Београду. Стотине награда које сам од тада добио биле су моја подсвесна камуфлажа незавршених формалних студија. 2003. године, док сам живео у Словенији, уписао сам се на Универзитет уметности у Љубљани, у покушају да завршим студије. Добио сам индекс, али нисам отишао ни на једно предавање. Тада сам тек основао своју фирму и посао ме комплетно обузео. По повратку сам се уписао поново на Академију у Београду, 2008. Тада је моја Оља била трудна са Нађом. Мислио сам да, кад је већ будућа мама завршила факултет, није баш ок да будући тата не заврши. Међутим, моја мама Љиљана се разболела и умрла две недеље пре него што нам се Нађа родила. Није било шансе да се саставим и довршим факултет. Уписао сам га поново 2012. када сам мислио да сам довољно јак да могу. Нисам био. Али, када је моја ћерка завршила први разред и када сам видео њену књижицу у којој ју је учитељица изразито похвалила, нисам могао више да будем ћале те и такве Нађе ако не довршим свој сан о Академији, јер тата, или било ко, не треба да одустаје од својих снова.

Фото: telegraf.rs/Приватна архива

„Ћале, завршио сам факултет“

- Уписао сам се поново, смогао снаге да дам свих преосталих десет испита, које сам положио са скоро свим десеткама. Озбиљно сам се потрудио, није било нимало шале у свему томе… учио сам, писао семинарске, преслишавао се у свом студију наглас, сам… студенти са којима сам заједно полагао испите гледали су ме у чуду, не верујући да онај исти дизајнер са телевизије нервозно стеже индекс исто као и они. Ово искуство ми је дефинитивно променило виђење самог себе, продубило постојећа и отворило потпуно нова подручија свести и способности. Људи, победио сам самог себе, због себе. Ћале, завршили смо факултет - закључује Славимир за поменути портал.

Пише: Павле Ивковић